Foto: Print screen RTV PAnčevo

„Vuk u ratnoj priči“ Milana Jolovića Legende je svojevrsna memoarsko-analitička ratna proza sačinjena od elemenata esejistike, autobiografije, ratne hronike, istorijske monografije i vojno-psihološke studije.   Jolovićeve rečenice su kratke i ubojite. On se ne bavi metaforama i alegorijama. Epitete koristi retko. Jasan je i precizan. Kod njega sve posledice imaju uzroke, a sve činjenice koje iznosi potkrepljene su citatita. Taman kad vam se učini da priču priča oficir hladan kao glečer, beskompromisan i krut, taj oficir proplače. Zaarlauče teškim vučijim krikom prvog u čoporu za svojim poginulim i ranjenim  borcima, za obespravljenima, za unesrećenima. Načini naklon do zemlje svim majkama, sestrama, ćerkama i suprugama koje su ispraćale i dočekivale vukove i čuvale kućne pragove. Ispiše odu ženama ratnicama u svojoj jedinici upoređujući ih sa slavnim heroinama poput Milinke Savić. Natera vas da do kostiju osetite ledeni decembarski vetar sa Grabeške visoiravni kada su njegovi vojnici prvi i jedini put odbili naređenje jer nisu hteli da dozvole da on bez njih pođe u boj. Koža vam se naježi od neizvesnosti da li će stići na vreme da izvuče generala Mladića iz okruženja ili će srpska vojska ostati obezglavljena i osramoćena. Suze vam zamagle pogled dok priča o mladićima koji u boju ostaju bez ruku i nogu, a krv ne lipti dok ne prođe adrenalinski šok. Ne možete da se ne zapitate ko je ostao ako su i ovom kao i u svim prethodnim ratovim, uglavnom, izginuli oni najbolji. I dok u duhu narodne tradicije u priči o vukovima i vitezovima očekujete gorske vile i čudesa pukovnik Jolović vas otrezni onom preciznoću kojom soko hvata svoj plen.

U ratu nema slučajnosti. Rat je stvar strategije, taktike, fizičke i psihičke spremnosti i nadmoći, naoružanja koje se pravilno koristi. Na frontu se uzdaš u svoje veštine i sposobnosti, u svoje ratne drugove, braću svoju po ranama i zakletvi, i Boga na nebu. Dobar komandant se rađa sa talentom, kao i lider, ali taj talenat ne vredi ničemu ako se ne izbrusi, a to brušenje zahteva red, rad, disciplinu, veliko odricanje i iskustvo koje se stiče. Isto tako i dobar borac. Hrabar i ludo hrabar čovek nisu isto. Ludo hrabar leti pravo u neprijateski rov i ne misli. Hrabar čovek ide planski i gleda da sačuva svoj život i živote onih koji idu sa njim i da ostvari pobedu. Hrabar čovek nauči da adrenalin natera da se pokori razumu. Strah je deo ljudske prirode. Mudar komandant svoje vojnike nauči da kontrolišu strah i ne samo to iskoristi strah svojih neprijatelja da bi ih zbunio. Iskoristi njihov strah i njihovu paniku kao svoje najubijitije oružje. Kolektiv i kolektivni duh izvlače ono najbolje iz pojedinca i tako se lična hrabrost i snaga pretvaraju u vrlinu jednog odljenja, odreda, voda, jedinice, brigade, puka, jednog naroda. Jedan istinski srpski komandant mora da bude moralna vertikala da bi njegovi vojnici bili moralne gromade. Kada je sve to tako onda narod ispeva pesmu: „Nikad nemoj zaboravit, sine, ko su bili Vukovi sa Drine“.

Na samom kraju treba istaći i to da se srpska ratna književnost, posmatrana kroz prizmu autentičnosti vojničkog bića,  može podeliti na dva dela. Prvi je „Knjiga o Milutinu“ Danka Popovića, a drugi „Vuk u ratnoj priči“ Milana Jolovića. Popović svojom pričom otvara ratnički sudbinski krug našeg naroda u 20 veku, a Jolović ga zatvara. Popović piše testament srpskog seljaka-ratnika koga su čast, moranje i bitka za slobodu i postojanje države naterali u rov. Jolović unapređuje i dograđuje lik tog seljaka-ratnika koji više nije sirova snaga zemlje i trpljenja već vojnik koji ne želi da bude žrtva istorijskih okolnosti i postaje snaga intelekta i specijalne obuke. Između ove dvojice vojnika stoji srpski vojnički kod časti, moralna vertikala junaka branioca Otadžbine, ono što se kod srpskog vojnika nikada ne menja. Tamo gde Milutin postavlja pitanje o ceni slobode Vuk sa Drine daje odgovor ne kroz filozofiju ratovanja već kroz psihologiju pobede.

Izvor : Gradska biblioteka Vršac