Ove godine navršava se 29 godina od zločinačke akcije hrvatske vojske „Oluja“, kada je počinjen genocid nad našim stanovništvom i proterano više od 250 000 Srba iz Republike Srpske Krajine. Za nekoliko dana trajanja operacije, ubijeno je više od 2300 ljudi, među kojima i dvanaestoro dece.

Pre tačno 29 godina, 4. avgusta 1995. godine počela je zločinačka hrvatska akcija  „Oluja“, čiji je cilj bio zauzimanje najvećeg dela Republike Srpske Krajine i proterivanje srpskog stanovništva sa svojih vekovnih ognjišta. U iseljeničkoj koloni, zajedno sa više od 20 000 civila, našao se i Mišo Marković, naš sugrađanin, tada dvadesetjednogodišnjak, i pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine. Kako kaže, bolna sećanja na ove, najtužnije dane novije srpske istorije, i dan-danas ne blede.

Simbolično, autoput se pre 91. zvao „Bratstvo-jedinstvo“, i mi smo tim autoputem došli iz Topuskog, gde smo bili okruženi od Hrvata i petog muslimanskog korpusa. Autoputem smo došli u našu maticu Srbiju. Devetog smo krenuli, kako je kolona pristizala, neko je tako prešao u Srbiju 10, neko 11. Jako mi teško pada to što niko nije osuđen, a mnoge žrtve su pale. Pogotovo deca, stari ljudi koji nisu mogli da se brane, i žene.

Pod velom akcije iseljavanja, od 4. do 8. avgusta činjeni su najmonstruozniji zločini nad nemoćnim civilima. Sa demografske karte nestajali su čitavi gradovi i sela: područje zahvaćeno hrvatskom ofanzivom napustilo je gotovo celokupno srpsko stanovništvo. Od onih koji su ostali u svojim domovima, na hiljade je poginulih i nestalih. Bila je to tragedija epskih razmera, priča Marković.

Preko sedamdeset posto tih ubijenih u tih par dana avgusta su bili starija lica, žene i deca. Pošto su svi muškarci, kao i ja, bili na svojim položajima, branili Republiku Srpsku Krajinu, koliko su mogli, najviše je zločina počinjeno nad civilnim stanovništvom. Svi stariji koji nisu mogli da se bore, žene, deca, su ubijani, masakrirani. Setite se samo zločina na Petrovačkoj cesti, kada su hrvatski avioni napali našu kolonu, 99 posto civila, nijedno vojno vozilo, traktori, kamioni, autobusi, a oni su ipak bombardovali, iz te kolone mnogo njih je nastradalo, deca su ginula, mnogo je bilo ranjenih, invalida.

U Srbiji se o “Oluji” godinama ćutalo, a najbolnije je, smatra Marković, što Krajišnici nisu dočekali pravdu, a počinjeni zločin nije nazvan svojim pravim imenom.

Zahvalni smo našem predsedniku, Aleksandru Vučiću, što je 2012. progovorio, što je počeo da obeležava taj najveći zločin, takozvanu „Oluju“ i što smo konačno progovorili o Jasenovcu, o jedinom dečijem logoru za vreme NDH, Jastrebarskom. Nigde za vreme Drugog svetskog rata nije postojao logor za decu osim u NDH, dakle, u Hrvatskoj.

 Deca “Oluje” danas su uspešni, perspektivni, porodični ljudi, rasuti po celom svetu. Najviše ih je u Srbiji, koja ih je dočekala raširenih ruku. Ipak, zločin koji su pre tri decenije doživeli, i koji ih je zauvek obeležio, mogu da oproste, ali ne i da zaborave, uveren je Marković.