FOTO: 24sedam/Katarina Mihajlović

Atmosfera danas, makar ono što mi vidimo s ekrana, deluje karnevalski, rekla je Danica Vučenić, voditeljka tajkunsko-terorističke lažovizije N1 opisujući ono što se dešavalo u Novom Sadu 1. februara 2025. godine, tačno tri meseca nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u tom gradu.

Osim što je takva izjava skandalozna, ona je ipak dobro opisala atmosferu na „komemorativnom“ skupu, ali i objasnila prirodu protesta i blokaderskog pokreta koji se rađao. Takođe, ono što je viđeno u Novom Sadu tog dana je da je baš svaki demonstrant koji je prolazio pored kamere N1 pokazivao tri prsta, ili bio okićen srpskom trobojkom, nosio šajkaču ili slične simbole sa patriotskim predznakom. Zloupotreba patriotskih simbola koja je tada viđena, kasnije se odrazila i na ljude, korisne idiote koji se predstavljaju kao patriote, koji su odbačeni poput zastave nakon par meseci.

Značaj blokaderskog pokreta ogleda se u tome da je nenormalno postalo novo normalno. Demonstranti sa srpskim šajkačama koje umesto kokarde „krase“ bedževi, intrigirali su javnost. U jednom trenutku na pijacama, vašarima, tezgama nije bilo moguće kupiti srpsku trobojku. Stotine i stotine državnih zastava kupili su i na protestima nosili blokaderi.

Baš u tom Novom Sadu su pekli prase na ražnju, a što je urađeno i na Autokomandi u Beogradu. Sećamo se blokadera iz Novog Pazara koji su pešačili do Novog Sada uz pesmu „Idem preko zemlje Srbije“ i druge prosrpske narodnjake.

Tih dana je jedini put u istoriji mogao da se vidi mladi blokader ofarban u zeleno, izbušen pirsinzima, u hipsterskoj odeći, koji u kameru N1 pokazuje tri prsta, toliko napadno da je svima drugima neprijatno.

Na protestima se nakratko pojavila zastava Kneževine Srbije, koja je potencirana od strane manje grupe blokadera uz pesmu „Vostani, Serbije“, koja je na mrežama predlagana za novu himnu. Jasno je da je ta zastava potencirana radi rasporeda boja, a ne istorijske veze, s obzirom da je ona crveno-belo-plava, što su kasnije falsifikovali Hrvati za svoju državnu zastavu.

Shvativši da je svima jasna proustaška konotacija, ta zastava je uklonjena, a počela je isključiva dominacija državnih zastava. Bilo ih je toliko da je ljudima koji su od rođenja ponosni što su Srbi, čak i na svadbama bilo neprijatno da mašu zastavom, koja je najednom postala mejnstrim za blokadere.

Tamara Krcunović, jedna od članica glumačke sekte, diplomac FDU, na kojem su počele blokade i koji je ideološko leglo blokadera, je po toj istoj zastavi nekoliko meseci ranije – povraćala! Na skupovima proustaškog Proglasa, koji je dao smernice blokaderskom pokretu, nikada nije mogla da se vidi državna zastava. Nju odbacuju i novosadske ustaše Dinko Gruhonjić i njegova učenica Mila Pajić. Njihova saradnica Marija Vasić, sa kojom su zajedno planirali rušenje ustavnog poretka, je bivša supruga Nenada Čanka. On je toliko uradio na poništavanju državne zastave, da je u upotrebu uveo „vojvođanku“, zastavu koja nikada od strane patriota nije prihvaćena kao simbol pokrajine.

Kako se i zašto desilo da odjednom takvi ljudi prigrle srpsko znamenje kao personifikaciju srpskog nacionalizma, koji toliko preziru?

Srdanović – od aktiviste Liberalnog saveza Crne Gore do „Srbina“ troprstaša

Za nosioca tzv. studentske liste izabran je Ilija Srdanović iz Vrbasa, za kojeg je vrlo brzo otkriveno da se izjašnjava kao Crnogorac. Štaviše, on je 90-ih bio deo omladine Liberalnog saveza Crne Gore, stranke Slavka Perovića koja je tada predstavljala stožer montenegrinskog nacionalizma i protivljenja zajedničkoj državi sa Srbijom. Politiku te stranke, uključujući ključne elemente politike Ranka Krivokapića i Socijaldemokratske partije (SDP), preoteo je Milo Đukanović i njegov DPS nakon 1997. godine.

Na toj platformi je nastalo savremeno milogorstvo, negacija srpstva, na kojem je nastala Milogorska nacija, jezik i nova izmišljena istorija.

Za Srdanovića se ispostavilo i to da je lični lekar Mila Đukanovića, štaviše, da je njegov čovek od poverenja, o čemu je u prepisci pisala Vesna Medenica, prva violina Milovog pravosuđa koje je štitilo mafiju u Crnoj Gori i lični režim Đukanovića.

Znajući sve ovo, veoma neprijatne su fotografije Srdanovića koji „ponosno“ i visoko diže tri prsta, kao poziv biračkom telu da glasa za listu koju vodi, ističući pritom da se radi o nekakvom Srbinu, patroti. To je u potpunoj suprotnosti sa vremenom njegovog aktivizma u LSCG u Srbiji, gde je dizao dva prsta formirana u slovo L – Liberali, što je postao crnogorski nacionalni simbol.

Na isti način je Vuk Drašković 1991. godine ustanovio razdvojena tri prsta kao simbol svoje partije, Srpskog pokreta obnove (SPO) u odnosu na tri zahteva koja je 9. marta te godine uputio RTS-u. Suština protesta Draškovića nije bila u zahtevima, ili simbolu, već u kreiranju antiratnog pokreta u Beogradu, koji je 90-ih protestovao, dok je srpski narod vodio bitku za goli opstanak od Knina do Prizrena.

Liberali su radili potpuno isto u Crnoj Gori. Isti ljudi koji su 1991. godine u uniformama JNA pokušali da deblokiraju Dubrovnik i oslobode ga iz ustaških ruku, 1992. godine su uzvikivali: „Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče“, kamenovali Cetinjski manastir i bogosloviju, uzvikivali da Cetinje/Crna Gori nije Srbija.

U njihovom svetu je sve moguće. Srdanović je samo poslednji primer takve prakse i isto to je viđeno širom Evrope na konkretnim primerima koji su u Srbiji samo prepisani.

„Otimanje zastave“ po uzoru na Kira Starmera i evropsku levicu

Najočitiji takav primer je Laburistička (radnička) partija u Engleskoj i dosadašnji premijer Kir Starmer. Posle poraza na izborima 2019. godine, Laburisti su izgubili kredibilitet kod svojih birača. Tada je odlučeno da se taktika promeni i da se biračima pristupi iz drugačijeg ugla.

Kreator kampanje bio je Morgan MekSvini, šef Starmerovog kabineta, koji je kao politički strateg uradio sve što je mogao da uništi političko nasleđe Džeremija Korbina. Za 5 godina na čelu Laburista, Korbin je zabeležio niz poraza, ali i opadanje podrške radničke klase, između ostalog i zbog nepoštovanja iskazanog prema nacionalnim simbolima u nekoliko navrata.

Prepoznavajući to da je radnička klasa najveća snaga Laburista, a da je ona ujedno i najpatriotskiji deo biračkog tela, MekSvini je targetirao sve loše postupke Korbina.

Kako je objavio The Guardian, MekSvini je naredio da svi članovi partije na društvenim mrežama, profilima, na skupovima, u obilasku, obraćanjima ističu Union Jack – zastavu Velike Britanije. U delovima Engleske gde je snažniji osećaj pripadnosti engleskoj naciji, korišćena je zastava Svetog Đorđa.

Kir Starmer je u baš svakom obraćanju javnosti sedeo ispred zastave Britanije, a kasnije je i sam priznao da je to bilo namerno. Druga tačka MekSvinijeve taktike ticala se veterana i odnosa prema njima. Laburisti su dugo posmatrani kao antiratna stranka, zbog čega se njihov odnos prema veteranima sveo na protokolarno polaganje venaca na spomenike.

U Starmerovoj kampanji veterani su isticani u prvi plan, o njima se govorilo pozitivno, prikazivali su snagu nacije, države i stranke. Strategija je bila da birač shvati da se stranka promenila od vremena kada je Korbin na centralni spomenik veteranima došao u šuškavcu s kapuljačom koji je ličio na kabanicu.

Velika prevara biračkog tela, „otimanje zastave“ tj. „preuzimanje brenda“ završilo se tako da je Starmer postao premijer Britanije u potpunosti počistivši Konzervativce. Zanimljivo je i to da u svom članku iz te 2021. godine Guardian navodi da se bivši birači Laburista žale da je to „postala partija studenata, i baš ih briga za one koji plaćaju poreze“.

Potpuno ista stvar se dešava u Francuskoj. Istorijska francuska trobojka je produkt Francuske revolucije. To je zapravo bila levičarska zastava, ukoliko se posmatra istorija. Međutim, levica je se odrekla u korist crvene komunističke, zastave Internacionale. Krajnja levica u Francuskoj, oličena u Žan-Lik Melenšonu danas pokušava da povrati trobojku iz ruku desnice, konkretno Nacionalnog okupljanja Marin le Pen. Levica se proglašava „najpatriotskijom strankom“, direktno krade slogane Nacionalnog okupljanja poput „On est chez nous“, tj. U svojoj smo kući.

Povremeno se slične prakse dešavaju širom Evrope. Čim desnica dovoljno ojača, levica traži način da „preotme zastavu“.

Upravo takva prevara se ovih dana dešava u Srbiji. Neko je, poput MekSvinija u Velikoj Britaniji, još u februaru prošle godine shvatio da blokaderski pokret mora da „preotme zastavu“ Vučiću i SNS-u.

U nedostatku velike sistemske nacionalističke stranke koja bi zauzela mesto patriotskog stožera, i to mesto je sa pozicije centra popunio SNS, sa liderom za kojeg se može reći da je oličenje patriote, kojem stoji da se u Ujedinjenim nacijama ogrne srpskom trobojkom.

Upravo tu trobojku su naciljali blokaderi. Shvatajući da su srž studenata koji drže blokade zapravo anacionalni liberali, a da je medijska slika takva da se na opozicionim kanalima pojavljuju javne ličnosti koje nisu čak ni anacionalne, već se izjašnjavaju kao Jugosloveni, oni su preko simbola pokušali da preotmu patriotske glasove.

Ali...to nije bilo dovoljno.

Od trgovine zastavom do trgovine ljudskim dušama

Puka simbolika nije dovoljna za patriotsko biračko telo u Srbiji da se odluči na podršku jednom heterogenom pokretu, koji istovremeno podržavaju i Vesna Pešić, Nataša Kandić, Staša Zajović, Dragan Bjelogrlić i drugi korifeji antisrpstva.

Kada Srdanović diže tri prsta, jasno je da to ne čini jer voli ta tri prsta, Srbiju i srpstvo. Njemu je rečeno da to čini kako bi poništio efekte fotografija na kojima pokazuje slovo L – Liberali (milogorske ustaše). Stoga je blokaderima važna podrška „patriotske inteligencije“. Ne njihova kandidatura, ili vođstvo, već podrška. Njihove reči se seku u video-klipove i dele po mrežama, tako dolaze do patriotskog biračkog tela, koje zatim prati ljude koji im ideološki leže.

Upravo tako su Milo Lompar, Dejan Mirović, Nemanja Vidić, Nemanja Šarović postali korisni idioti blokaderskog pokreta, pumposlavci koji su nedostojni da budu na listi, ali čija je podrška presudna.

Lompar i Mirović su „vetirani“ na zahtev Nemaca, kako su sami svedočili. Upravo u Nemačkoj je stvarana današnja Nemačka lista, na kojoj nije ni Nemanja Vidić, kao sportista kojem je zasmetalo izbacivanje Lompara.

Od pomenute četvorke jedino je Šarović i nakon „vetiranja“ pružio podršku blokaderima, ponižavajući se do krajnje mere, u stilu Mikija Aleksića i Miloša Parandilovića. Lompar i Mirović su govorili javno, a Vidić se nije oglašavao iako je jasno da se radi o velikom razočaranju za ljude koji su se od početka obojene revolucije stavili na raspolaganje blokaderskoj sekti.

Sve je počelo zloupotrebom simbola koje je bilo klasično „otimanje zastave“. Blokaderi su u jednom trenutku kao po komandi prestali da nose šajkače, trobojke i da pokazuju tri prsta. Danas to rade opet, a uz to igraju kolo uz trubače, čeka se okretanje prasića na ražnju na najprometnijim raskrsnicama.

Jedino je jedna stvar konstantna – na listi nema pumposlavaca, korisnih idiota, koji uvređeno mogu da iznose istinu o onome u čemu su i sami učestvovali, ali stanje ne mogu da promene. Dozvoli su sebi da ih preveslaju, da postanu ikebana na livadi na kojoj cveta hiljade liberalnih, antisrpskih, blokaderskih cvetova.

I dok livadsko cveće sa dolaskom zime uvene, ikebana, najčešće plastična, na kraju uvek završi u kontejneru, ili na smetlištu istorije. Zastava, kao ni Srbija, ipak nisu na prodaju.

Izvor: 24sedam.rs