FOTO TANJUG/TANJUG VIDEO/

Inicijative za snažniju ulogu fizičkog vaspitanja u obrazovanju ponovo otvaraju pitanje broja časova, stručnog rada sa najmlađima i dostupnosti sporta svakom detetu.

Zašto je važno da profesori fizičkog budu uključeni već od prvog razreda i šta bi sistem trebalo da promeni?

Škola nije samo mesto na kojem deca uče da čitaju, pišu i računaju.

Ona bi trebalo da bude i mesto na kojem uče da se kreću, razvijaju svoje sposobnosti, stiču samopouzdanje i zdrave životne navike.

Ipak, u vremenu u kojem fizička aktivnost najčešće ustupa mesto tehnologiji, ponovo se postavlja pitanje – da li je fizičko vaspitanje dobilo značaj koji zaslužuje?

Gradska odbornica za omladinu i sport grada Novog Sada Tanja Medved ističe u razgovoru za Tanjug da nije reč o vraćanju sporta u škole, već o vraćanju fizičkog vaspitanja među prioritete obrazovanja.

“Ne bih rekla 'povratak sporta u škole'. Pre bih možda istakla povratak fizičkih aktivnosti, odnosno povratak predmeta fizičkog na pijedestal obrazovanja. Osim onih motoričkih sposobnosti koje se usvajaju kroz fizičko, odnosno unapređuju i rade kroz predmet fizičkog vaspitanja, takođe se pospešuje i taj odnos koji kasnije utiče i na njihovu koncentraciju, pažnju dece, na odnos prema obavezama, na odnos prema teškim stvarima, da nešto treba prevazići, nešto treba uraditi, rešiti", istakla je Medved.

Upravo na tim principima zasnovana je i inicijativa da se nastava fizičkog vaspitanja dodatno osnaži u najranijem školskom uzrastu.

Jedno od ključnih pitanja jeste ko bi trebalo da radi sa decom u periodu kada se formiraju osnovne motoričke sposobnosti.

Dok nastavu u nižim razredima uglavnom izvode učitelji, zagovornici promena smatraju da bi profesori fizičkog morali da imaju znatno važniju ulogu.

“I to jeste bila jedna od inicijativa, dok sam bila u Narodnoj skupštini poslanica i predsednica Skupštinskog pododbora za sport, da se predmet fizičkog vaspitanja zaista istakne i da se nastavnici fizičkog vaspitanja bave prevashodno decom uzrasta od prvog do četvrtog razreda. Jer, stručno gledano, deca uzrasta od pet do 12 godina, to je esencijalni uzrast u kome oni treba da usvoje sve motoričke sposobnosti, znači da ih unaprede, da usvoje sva motorička znanja, i na taj način ih pripremamo da mogu da uđu i u sport“, objašnjava Medved.

Profesor fizičkog nije samo neko ko organizuje utakmicu ili pokazuje vežbu. Njegov zadatak jeste da prepozna mogućnosti svakog učenika, prilagodi opterećenje, prati razvoj i, kada je potrebno, ukaže na poteškoće koje bi kasnije mogle da utiču na zdravlje.

Za takav rad neophodno je stručno znanje. A upravo je to, smatra Medved, jedan od najvažnijih razloga za veće uključivanje profesora fizičkog u nastavu sa najmlađima.

“Kada govorimo o značaju rada nastavnika fizičkog kao adekvatno akademski obrazovanog čoveka, koji, između ostalog, u nastavnom planu i programu rada i trenutnom sada, ima za obavezu da od trećeg razreda testiraju školsku decu, a ta testiranja su neophodna kako bi oni proverili ne samo njihove motoričke sposobnosti, ali takođe da bi mogli da pripreme nastavu, odnosno rad direktan, individualan sa decom, u slučaju da treba da dođe do neke korektivne gimnastike ili nečega što je neophodno, ali i takođe da unapređuju taj njihov motorički napredak“.

S tim u vezi, Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Novom Sadu uveo je izbori predmet školskog sporta, ali kao prvi i jedini sa takvom praksom u našoj zemlji

“Školski sport kao predmet na fakultetu smo uveli pre nekoliko godina sa novom akreditacijom i sa tim novim planom i školski sport je na master studijama izborni predmet koji se odvija u letnjem semestru, znači jednosemestralni predmet je i on je izborni. Nije da ga svi studenti pohađaju, nego oni imaju četiri izborna predmeta, biraju, jedan deo studenata sluša i taj školski sport. Zapravo, imali smo nameru da pripremimo te studente za njihov sutrašnji posao, gde će oni raditi kao profesori, naravno master profesori fizičkog vaspitanja. Imaće kontakt sa tim školskim sportom, organizovaće takmičenja, naravno, ući će u taj sistem i da imaju neka saznanja o tome, da znaju kako da motivišu decu i da znaju u tome kako da se ponašaju, kako da to sve organizuju. Zapravo, školski sport u školama nije nastavni predmet. Mi njih pripremamo za profesore za predmet fizičko i zdravstveno vaspitanje. Školski sport nije predmet, nego je zapravo sinteza svih vannsatavnih aktivnosti, školskih sekcija i tih školskih takmičenja“, kaže za Tanjug profesorka ovog fakulteta Ilona Mihajlović.

Da potreba za promenama nije samo teorijska, pokazuje i iskustvo nastavnika koji su u školskim salama proveli decenije.

Vuk Martinović, profesor fizičkog vaspitanja u beogradskoj Osnovnoj školi “Laza Kostić“, primećuje pad motoričkih sposobnosti učenika. Istovremeno, ukazuje i na sve veće školske obaveze, zbog kojih deci ostaje manje vremena za kretanje.

“Mi smo držali nastavu trećem i četvrtom razredu. Međutim, novi Zakon o osnovnoj školi je izbacio nas nastavnike. Ostalo je sto i nešto nastavnika fizičkog vaspitanja bez posla i to je prebačeno na učitelje. I dobro je, učitelji na svojim fakultetima imaju predmet Fizičko vaspitanje i oni su obučeni, u principu da drže nastavu fizičkog. Ali znate kako, uža struka je uža struka. Šta bih ja uradio? Povezao bih vrtiće sa školicama sporta, da se to nekako objedini, da se pokuša da se napravi neka vrsta subvencije – jer su u pitanju deca. Strahovito je.. Evo možete da odete i do Fakulteta našeg za sport i fizičko vaspitanje, pa da pitate. Oni će vam egzaktno reći, tačno statistički koliko to rapidno opada i koliko je sve to alarmantno. Telefoni su mislim, informatičke tehnologije su decu stvarno unazadile puno. A vidim da se i roditelji i mi nastavnici bore vrlo jako i vrlo je, što se kaže – protivno svemu onome što bi trebalo da se dešava na terenima i na igralištima i bilo gde na otvorenom prostoru“.

Jedan od pokušaja da se na takve izazove odgovori bio je pilot-projekat “Svako dete ima pravo da odrasta zdravo“, u kojem je, prema rečima Medved, učestvovalo 137 škola.

Cilj nije bio samo da deca budu fizički aktivnija, već i da se u praksi sagledaju efekti redovnog vežbanja na njihovo ponašanje, pažnju i školske obaveze.

Prema rečima Tanje Medved, povratne informacije učiteljica pokazale su pozitivne promene u ponašanju dece tokom same nastave.

“I upravo je projekat 'Svako dete ima pravo da odrasta zdravo' bio taj koji je trebalo da pokaže i dokaže da pet puta fizičke aktivnosti deci, posebno u osnovnoškolskom uzrastu, prevashodno od prvog do četvrtog razreda, isključivo utiče na njihovo zdravlje, ali i na njihovu koncentraciju i pažnju. I kroz upitnike, odgovore koje smo dobijali od učiteljica, to se zaista primećivalo, zato što učiteljice vode sve časove, pa su imale veću, hajde da kažemo, mogućnost da to isprate, da su deca imala mnogo veću pažnju na drugim časovima, mnogo veću koncentraciju“.

Međutim, više fizičke aktivnosti ne znači nužno i izgradnju novih fiskulturnih sala u svakoj školi. Važno je i bolje korišćenje postojećih kapaciteta, uključivanje lokalnih sportskih objekata, ali i organizovanje nastave na otvorenom.

“Mi smo radili javne roditeljske sastanke širom Srbije. I na tim roditeljskim sastancima smo išli u sastavu Ministarstva obrazovanja, Ministarstva zdravlja i Ministarstva sporta. I svako iz svog domena govorio šta su i zakonske mogućnosti, šta sve može da se uradi i na koji način treba da se uradi. Između ostalog, Ministarstvo obrazovanja je vodilo tribinu, odnosno panele te koje su držali na tim roditeljskim sastancima, koji su više bili usmereni za direktore škola nego za roditelje. A to je, jedna škola – koje sve mogućnosti ima, a ne koristi ih u smislu i finansiranja za renoviranje, za, ne znam, dograđivanje čak delova sportske sale ili bilo kog drugog objekta, ali tad smo pričali konkretno o sportskim potrebama“, jasna je Medved.

Ali, povratak fizičkog vaspitanja u fokus obrazovanja podrazumeva i nešto više od broja časova i raspoloživih terena.

Školski sport trebalo bi da bude dostupan i deci koja ne treniraju u klubovima, koja nisu izrazito talentovana ili nemaju ambiciju da jednog dana postanu profesionalni sportisti.

“Škole se stvarno trude, evo barem škole ovde u gradu Novom Sadu gde ja, konkretno živim i radim, poznajem jako mnogo kolega, mi imamo ovde takođe jedan dobar projekat 'Sport u škole' koji se razvio na teritoriji čitavog grada. Obuhvaćene su sve osnovne škole na teritoriji grada, to je nekih 36, 37 škola i tu postoji program besplatnog vežbanja za decu. Znači, kao sportske sekcije koje su nekada bile, to je vraćeno. Kolege koje su na ili na birou ili su nastavnici u tim školama pa im nedostaje deo normi, na taj način dopunjuju i rade sa decom. Taj program je apsolutno besplatan, vodi se računa i o školama gde se koja aktivnost sprovodi, da to bude nešto što je već za tu školu tradicionalno povezano“, ističe za Tanjug Branislav Tešić, predsednik Saveza za školski sport AP Vojvodina.

Jer, osnovni cilj nije stvaranje šampiona, već generacija koje će razumeti značaj kretanja i usvojiti navike koje će ih pratiti čitavog života.

“Ali, ono što je najbitnije od svega, prvo – zaista će usvojiti sva motorička znanja i sposobnosti koje su mu neophodne za života, naučiće kako da se ponaša prema svom telu, naučiće kako da podigne svoj nivo samopouzdanja, samopoštovanja, tolerantnosti, pomaganja drugom, pa čak i kada se dođe do nekog problema i kad se ‘pofajtaš‘ sa nekim, to traje tu trenutno, ne pamti se i ne nosi se kući, pa sad još mesec dana ne pričamo. To su sve stvari koje se, zaista, kroz fizičko vaspitanje – zato se tako i zove predmet – stiču. Shodno tome, svi oni koji odluče da ostanu u sportu, bilo to profesionalno. poluprofesionalno ili amaterski, upravo im ta stečenja znanja pomažu da uvek teže da postanu šampioni. Šta god da rade“, nema dilemu Medved.

Zato pitanje povratka sporta u škole nije samo pitanje sporta, već i obrazovanja, zdravlja i odgovornosti prema budućim generacijama.

A, da upravo školski sport može da bude početak nečega mnogo većeg, potvrđuje i iskustvo Tanje Medved.

Njen put od školskih sekcija do vrhunskog rukometa počeo je upravo u školskom okruženju, gde je kroz prve treninge i druženje sa vršnjacima razvijala interesovanje za sport.

Takav put, međutim, ne mora da bude cilj svakog učenika. Mnogo važnije je da škola pruži priliku svoj deci da se upoznaju sa različitim sportovima i pronađu aktivnost koja im odgovara.

“To je ta zainteresovanost i motivacija koju ja smatram da, i pričam iz mog ličnog iskustva, šta je i mene povuklo, jer i ja sam iz škole prvo školske sekcije, pa onda kao treća ekipa kluba koja je tu radila sa nama, sa decom iz škole, konkretno Prva vojvođanska brigada u Novom Sadu, pa smo se onda tako, kako smo napredovali, tako smo odlazili dalje u drugu ekipu, pa u prvu. Ali sve se dešavalo oko škole“.

Ulaganje u profesore fizičkog, njihovo znanje i svakodnevni rad sa decom moglo bi da bude jedan od najvažnijih koraka ka promenama.

“Znači, da se svako dete bavi sportom, da svako dete ima pristup fizičkoj aktivnosti, da bi ono bilo besplatno, moramo da ga vratimo u škole, znači fokus mora da bude u školama. Kroz fizičko vaspitanje će steći sve ono o čemu mi danas pričamo, da imamo problem, da se suočavamo sa problemom i da ga treba rešavati“, zaključila je Medved.

Jer, ako je škola mesto na kojem se stiču znanja za život, onda bi i fizička aktivnost morala da bude njihov neizostavan deo.

Jer, cilj školskog sporta nije da svako dete postane šampion, već da svako dete dobije priliku da odrasta zdravo.

A najveća pobeda fizičkog vaspitanja nije medalja oko vrata, već generacija kojoj kretanje postaje način života.

Izvor: Tanjug