Foto: Tanjug / video

Suštinu koja se krije u krilatici “U zdravom telu – zdrav duh“, krilatici starijoj od svih kompjutera, televizora, telefona i tableta ovoga sveta, proizvoda upravo tog modernog doba.

Za decu i mlade, redovno bavljenje sportom može biti važan deo zdravog odrastanja – od razvoja mišića i pravilnog držanja tela, do boljeg raspoloženja, samopouzdanja i kvalitetnijeg sna.

Kada mladi sve više vremena provode prikovani za ekrane, školski sport postao je još važniji.

"Fizička aktivnost za zdravlje jednog deteta je nešto što mora da bude svakodnevica za svako dete, bez obzira da li deca imaju neke probleme ili se radi o najzdravijoj deci. Čak i deca koja se nalaze u treninzima, neophodno je da imaju određenu doziranu fizičku aktivnost. Znači, pričam isključivo o doziranoj fizičkoj aktivnosti, koja je neophodno da bude svakodnevna, jer fizička aktivnost utiče ne samo na zdravlje deteta, nego utiče i na njegove kognitivne sposobnosti, na motoriku, a posledično se razvijaju i određene sfere u delovima mozga kod dece. Jako utiče na celopkupni razvoj jednog deteta, jer sad postoje neke nove studije, da recimo ples i folklor, razvijaju određene delove mozga. Druge fizičke aktivnosti sa loptom razvijaju druge delove mozga, zatim postoje plivanje, postoje aktivnosti u vodi koje opet razvijaju treće aktivnosti u mozgu, delovima mozga, a da ne pričam o tome što daju opšti značaj i opšte poboljšanje za ceo organizam“, rekla je za Tanjug viši strukovni fizioterapeut Aleksandra Krstić.

Svaki oblik kretanja doprinosi razvoju tela u periodu kada se ono još intenzivno menja. Istovremeno, sport može da pomogne mladima da razviju zdrave životne navike koje mogu da zadrže i u odraslom dobu.

“Redovna fizička aktivnost, pričamo o fizičkoj aktivnosti koja je dozirana, koja je na dnevnom nivou. Ne pričamo o deci koja su u sportu, koja se spremaju ili koja su takmičari. Znači, bilo koji vid fizičke aktivnosti, pravilno dozirane, utiče prvo na kognitivne funkcije, na smanjenje anksioznosti, na prevenciju nastanka dijabetesa, na prevenciju nastanka deformiteta kod dece i isto tako dovodi do povećanja, sad pričamo o studijama koje su naučno dokazane, dovodi do povećanja koncentracije kod dece. Tako da fizička aktivnost nije samo bazirana na motorici, na razvoj spretnosti kod dece, nego ona utiče i na sazrevanje moždanog stabla i na sazrevanje njihovih kognitivnih funkcija. Kod dece koja se bave u umerenoj meri fizičkom aktivnošću dokazano je da postoje, da postoji bolja koncentracija prilikom učenja i svega“, ističe Krstić.

Kada govorimo o Srbiji, najmlađe dete koje se javilo lekaru usled ozbiljnijeg zdravstvenog problema bilo je staro šest godina, a razlog je bio povišen krvni pritisak, dok su problemi sa nepravilnim fizičkim razvojem, krivom kičmom i ravnim tabanima postali deo moderne svakodnevice.

“Najveći problem kod dece su, konkretno, deformiteti kičmenog stuba. Zbog tog nepravilnog položaja – telefona, tableta, računara – dolazi do nastanka kifoze i skolioze. Naravno, to posledično dovodi kasnije do deformiteta kolena i do deformiteta stopala. Oni noge praktično ne koriste, jer su te noge podignute uvek negde, na neku fotelju, oni su u tim skupljenim položajima. Automatski dolazi do smanjenja funkcije disanja. Kapacitet pluća kod deteta koje ima kifozu je drugačiji nego kod normalnog deteta koje ima pravilno posturalno držanje. I ta inaktivnost sama, gde su oni u tom nekom vidu sedantnog načina života, dovodi kasnije do pojave dijabetesa, do hipertenzije. Ukoliko se na časovima fizičkog, kako oni kažu budu primorani da rade fizičko, umesto da im bude zadovoljstvo, da pomisle idem sada da se opustim... Ne, njima je to pod moranje, i onda dolazi do nastanka povreda. Te povrede nisu ni malo naivne u današnje vreme, te povrede su jako, jako ozbiljne i mi kao terapeuti se suočavamo sa dužim procesom rehabilitacije, baš iz tog razloga što oni nemaju formirane mišiće i ligamente kako treba. Što njihove kosti, u tom periodu puberteta, još uvek nisu toliko jake, što se rast usporava. Da te zone rasta sazrevaju ranije, nego što je bilo ranije bio slučaj. Zato što nema stimulacije tokom fizičke aktivnosti, da kost udara o kost i da ta deca rastu. To je sve nastanak i posledica neaktivnosti kod dece“, naglašava Krstić.

Osim nadležnih institucija, školskog sistema i samih sportskih radnika, veliku odgovornost u ovom sve većem problemu u značajnoj meri snose i roditelji.

Birajući prečesto lakše rešenje i liniju manjeg otpora – kroz animaciju putem elektronskih uređaja, pre nego samu aktivaciju sa decom na terenima ili prirodi.

“Najbolja je vožnja biciklom, odlazak na bazene, sad hvala Bogu svi bazeni imaju slobodne termine za plivače, ne mora to da bude profesionalno plivanje. Šetnja sa decom, deca predškolskog uzrasta i mala deca –  one penjalice su odlična opcija. Čak i skakanje po krevetima, mislim i to je isto jedan vid fizičke aktivnosti koji jako dobro utiče na decu i na njihov razvitak motorike kasnije. Postoje vežbe na svim sajtovima fizioterapeuta, domova zdravlja, instituta za rehabilitaciju, naći ćete korektivnu gimnastiku. To su osnovne vežbe, koje su jako dobre za decu. Znači nikakvi vrhunski rezultati, nikakva profesionalna aktivnost – ništa. Najobičnije vežbe koje utiču na poboljšanje psihofizičke sposobnosti dece“, kaže Krstić.

Umesto insistiranja na tome da dete mora da bude najbolje, podrška bi trebalo da bude usmerena na trud i uživanje u aktivnosti. Jer dete koje zavoli sport ne dobija samo bolju fizičku kondiciju. Dobija priliku da razvija disciplinu, odgovornost, strpljenje i sposobnost da se nosi sa izazovima.

U vremenu u kojem se od mladih često traži da budu brži, uspešniji i bolji od drugih, sport može da ih nauči nečemu drugačijem – da napredak ne mora uvek da se meri nagradom.

“Ta deca su manje anksiozna, ta deca nisu uopšte nervozna. A danas vi kad pogledate, kad izađete iz zgrade i vidite dete koje vrišti tamo, vrišti ovamo, tačno znaš da mu je zabranjeno ovo, zabranjeno ono.. Nemoj da padneš, nemoj ovo, isprljaćeš se... Pustite decu da trče, da padaju, da skaču. To je moja preporuka“, zaključila je Krstić.

Prema međunarodnom istraživanju Svetske zdravstvene organizacije, koja prati zdravlje i ponašanje školske dece, fizička aktivnost je jedan od značajnih izazova u adolescenciji.

U izveštaju objavljenom 2024. godine navodi se da svega 25 odsto dečaka – starosti od 11 do 15 godina –  ostvaruje preporučenih 60 minuta fizičke aktivnost dnevno, dok je kod devojčica taj procenat još alarmantniji i iznosi 15 odsto.

Prema analizi “UNICEF Srbija“ iz iste godine, više od 20 odsto adolescenata, uzrasta od 15 do 24 godina, ima prekomernu telesnu težinu, dok je njih četiri odsto gojazno. 

“Biću slobodna kao neko ko je 18 godina u prosveti, rekla bih da imam kredibilitet da mogu da poredim vreme i učenike pre osamnaest godina i sada. Sve više i sve potrebnije je bavljenje sportom našoj deci. Dakle, nekada su deca isključivo bavila više sportom, nego knjigom. Sada smo došli u tu neku situaciju da ne znam da li da se radujemo ili da budemo zabrinuti što se više bave knjigom, a nikako sportom, budući da je to direktno vezano za motoriku, a motorika za centralni nervni sistem i sve tako. Mislim to znaju ljudi koji su pozvaniji od mene. Meni lično, kao Srbisti, a direktoru škole je mnogo važno da se deca bave sportom. S tim u vezi sam se i trudila da te terene opremim, da ulažem u sportsku opremu, jer shvatam koliko im je to potrebno. Baš im je potrebno. Mi sve vreme imamo bar dva ili tri odeljenja koji su istovremeno u školskom dvorištu i jednostavno vidite sa koliko žara su deca na terenu. Mislim da je i njima vrlo, vrlo značajno za zdravlje mentalno pre svega, a i za fizičko“, istakla je u izjavi za Tanjug direktorka Osnovne škole “Laza Kostić“ u Beogradu Aleksandra Tošić.

Ipak, ono što se vidi na terenu ili igralištu samo je jedan deo priče. Sport može da ima značajnu ulogu i u mentalnom zdravlju mladih.

Adolescencija je period brojnih promena, novih obaveza, školskih pritisaka i potrebe za prihvatanjem u društvu

“Mislim da je stvarno važno da se što više uključi, ali sa svih strana, zato što dete samo po sebi, spontano kroz igru, dolazi do toga i time je ispunjen njegov život u mlađim godinama. Ali, posle kada u stvari kreće pubertet, potrebno ih je podržati. Pogotovo kada se dešavaju telesne promene, neka deca recimo nemaju dovoljno sporta, pa onda izbegavaju zbog nekih psiholoških razloga, stidljivosti, sramote ili neke nelagosnosti sa svojim telom, što je sve normalno u tim godinama. Mislim da tada treba posebno obratiti pažnju, da se dete podstakne da se bavi fizičkom aktivnošću, da ne bi odustalo trajno. I mnogo je važno da se upražnjava redovno, da bi to postalo deo života“, smatra u razgovoru za Tanjug psiholog u Osnovnoj školi “Laza Kostić“ Mileva Novković.

Trenutak jeste takav da je oko 16 odsto adolescenata od 12 do 17 godina podložno riziku narušenog mentalnog zdravlja, dok je više od 21 odsto istaklo da barem jednom nedeljnu oseća povećanu dozu anksioznosti.

“Može u velikoj meri da utiče negativno, pogotovo ako dete ostane potpuno izolovano, da nema uopšte doticaj sa sportom ili da nije uključeno u sportske aktivnosti ni u školi, ni van škole. U smislu psihološkog razvoja, socijalnog razvoja, emotivnog, zato što sport utiče u velikoj meri na regulaciju telesnih funkcija – koje su povezane sa psihološkim posle. Tako da, u svakom slučaju je važno da dete bude uključeno u nekoj meri, ne mora da bude profesionalni sportista da bi imao dovoljnu dozu sporta u svom životu, ali je bitno da jedan deo njegovog dana bude ispunjen sportskim aktivnostima“, dodaje Novković.

Mislim da je najvažnije učestvovati, da svaka isključenost dovodi, odnosno donosi negativne efekte. Samim tim što učestvuje, dete postaje deo grupne dinamike, navodi ona.

"Dete tada na neki način usklađuje svoje reakcije kada je pravi trenutak za šta i u odnosu na druge u grupi vezano za timsku igru. To je stvarno dosta važno, ali čak i kad je u pitanju individualni sport uči se pravilima, uči se kad šta može, znači da paralelno mora da reguliše svoje stanje i raspoloženje i stavi ih malo po strani da bi proizveo neki cilj, postigao neki cilj ili koš, šta god. Uopšteno govoreći, dosta je važno“, podvlači Novković.

Posle nastave slede domaći zadaci, telefoni, računari i društvene mreže. Vreme koje bi moglo da bude provedeno u igri, šetnji ili sportu često se pretvara u sate sedenja.

"Što se tiče tih nekih motoričkih, odnosno antropomotoričkih sposobnosti, to je već malo alarmantno – to rapidno opada. Nažalost tako je, tu mora malo da se poradi. Mislim da su deca poprilično opterećena brojem časova. Trebalo bi malo više vremena da se odvoji za decu, da imaju više sportskih aktivnosti. Imamo nedeljno tri časa. Znate, postoje sistemi školstva u nekim zemljama, gde svakog dana postoji određen termin od jednog do dva sata, tokom kog deca upražnjavaju fizičku aktivnost rekreativno, dok deo njih ima veći motiv usled ovakvog sistema. Šta je primetno još? Ono šta bi ja mogao da vam kažem jeste da su deca opterećena u smislu dnevnog rasporeda. Da imaju dosta časova u školi, imaju jako malo vremena da završe obrok, da se odmore... Onda su tu deca koja treniraju. Idu na treninge, pa se uveče vraćaju, jer su to obično večernji treninzi, pa se kasno vraćaju. U takvim okolnostima malo trpi i sâm uspeh, odnosno učenje, a i sport. Veliko je pitanje koliko deca uspeju da se odmore tokom dana, odnosno tokom noći“, navodi profesor fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi “Laza Kostić“ Vuk Martinović, čovek sa gotovo četiri decenije staža u radu sa decom.

Nekada je dovoljno pretrčati još jedan krug, pokušati još jedan skok, uhvatiti još jednu loptu... Shvatiti da greška ili poraz ne znače kraj,  da konačni cilj ne smeju da budu isključivo lovorike, medalje i slava.

Zato što skolski sport nije samo ulaganje u buduće šampione, već ulaganje u zdavlje čitave jedne generacije. Na posletku, jedne čitave nacije.

Izvor: Tanjug