FOTO: FK Železničar

Povratak u srpski fudbal nije bio deo plana Srđana Plavšića, ali je ovog leta karijera iskusnog internacionalca dobila novo poglavlje. Posle osam godina provedenih u inostranstvu, nekadašnji fudbaler Crvene zvezde, Sparte iz Praga, Slavije, Rakova i Banika odlučio je da ostane u Srbiji i obuče dres Železničara iz Pančeva.

Novi fudbaler Železničara je Srđan Plavšić! 🔵⚪️ pic.twitter.com/EsaLfen42D

— FK Zelezničar Pančevo (@Zeleznicar1947) August 26, 2026

Dolazak u Železničar za Plavšića nije bio unapred zacrtan, već je usledio nakon što se nisu realizovale neke opcije koje je očekivao tokom pauze. Prvi kontakt sa Pančevcima, međutim, brzo je prerastao u ozbiljnu priču.

– Hvala puno! Iskreno, nisam ljubitelj veštačke trave, ali moram priznati da sam se iznenadio kvalitetom ove trave u Pančevu. Super je urađen teren i mislim da mi neće trebati puno vremena da se naviknem. Nisam imao u planu da se još uvek vraćam u srpski fudbal, ali eto, kako se nisu poklopile neke stvari koje smo moja porodica i ja čekali tokom pauze, počeli su mnogi klubovi iz Srbije da se javljaju i da me zovu da dođem. Železničar je od prvog kontakta bio korektan i pružio mi šansu da treniram sa njima i uđem u ritam bez ikakve obaveze, i kasnije, kada sam prelomio da ostanem u Srbiji, Železničar je bio nekako najprirodnija opcija, i zbog fudbalske strane i zbog nekih drugih stvari koje su meni bile bitne.

U novoj sredini nije morao da kreće od nule. U svlačionici su ga sačekali Zoran Popović i Luka Adžić, fudbaleri koje poznaje iz ranijih etapa karijere. Takva poznanstva svakako olakšavaju početak, iako Plavšić ističe da mu uklapanje u nove ekipe nikada nije predstavljalo problem.

– Pa, dosta je značilo. Popa (prim. aut. Zoran Popović) znam još iz perioda kada sam bio u Crvenoj zvezdi, a on branio u Voždovcu. Pamtiću dok sam živ onu utakmicu na krovu, kada je branio jako dobro i kada smo ostali bez titule te godine… Luku Adžića znam još bolje, igrali smo zajedno u Zvezdi, posle i bili na odmoru zajedno sa porodicama, tako da svakako znači kada već nekog znaš, ali ja sam takva osoba da me svuda svi lepo prihvate i nisam do sada u karijeri imao problem oko toga da budem lepo prihvaćen.

Pre nego što je stigao do najveće srpske scene i potom napravio ozbiljnu međunarodnu karijeru, Plavšić je morao da prođe put koji je bio daleko od jednostavnog. Upravo iz tih dana potiče i nadimak „atomski mrav“, koji ga prati praktično od početka seniorske karijere.

– Taj nadimak sam dobio u Crvenoj zvezdi od jednog novinara. Posle neke od mojih prvih utakmica prozvao me je tako, meni je bilo simpatično, i posle su me navijači tako zvali, i eto, ostao mi je kroz čitavu karijeru taj nadimak… Ja sam prošao školu fudbala samo RMR Vojvodina, to je bila škola profesora Radivoja Mike Radosava, i posle toga me je put vodio od OFK Futoga, gde sam proveo tu prvu sezonu posle izlaska iz škole fudbala, pa sve do Čelareva, gde sam otišao kao omladinac i igrao Ligu Srbije, posle debitovao sa 16 godina i za prvi tim i kasnije bio standardan prvotimac u trećoj ligi tada. Što se tiče toga da nisam zaigrao za Vojvodinu tada kada se pravio onaj korak i prelazak u seniorski fudbal, nisu me videli, jer tada „stručni“ ljudi iz uprave Vojvodine te godine su mogli da me dovedu za džabe i samo sam trebalo da dobijem šansu, kao neko ko je rođen u Novom Sadu i za koga nisu trebali ništa da plate, da pokažem svoj talenat, ali opet napominjem, tada su rekli da ja nisam za seniorski fudbal i da nikada neću biti samo zbog toga što sam bio niži i slabiji od drugih tada… Iskreno, to mi je tada samo dalo još više snage da nastavim svojim putem, malo težim, ali ispravnim, i dokažem da su pogrešili, što se, naravno, vrlo brzo i pokazalo. Preko Spartaka sam došao do našeg najvećeg kluba u Srbiji i sam taj transfer je bio dovoljan dokaz da sam ja svoje dokazao, ne njima, nego sebi pre svega. Danas bih svakom mladom igraču rekao ono što je i moj otac tada meni rekao i ono što sam ja znao u tom trenutku – da treba da veruju u sebe, nastave svoj put, vredno rade i da će se svaki rad, trud i vera na kraju negde vratiti, nekad nekome lakše i brže, nekome teže i sporije, ali bitno je da se vrati, fudbal nikome nije ostao dužan…

Plavšić danas na svoju karijeru gleda kao na niz stanica koje su ga postepeno pripremale za ono što će uslediti. Posebno izdvaja ČSK, Spartak i Crvenu zvezdu, klubove koji su, svaki na svoj način, imali važnu ulogu u njegovom razvoju.

– Tako je, prošao sam dosta za svojih 30 godina i ne želim da stanem… Mislim da mi je ČSK i trener Dragan Ivanović nekako najviše pomogao da osetim šta znači seniorski fudbal i nekako me spremili za sve posle što je dolazilo. Ne mogu da ne pomenem i Spartak i Crvenu zvezdu, naravno. Prvo Spartak, koji mi je dao šansu, i trenera Pecu Kurčubića, koji mi je verovao i od prvog dana me stavio u prvu postavu, gde sam ja kasnije i pokazao da tamo zaslužujem da budem. Svojim igrama sam skrenuo pažnju Crvene zvezde i mislim da mi je ona puno pomogla da osetim šta znači pravi pritisak igranja za veliki klub. Nisam imao problem da se sa tim izborim i, na sreću svih nas, imao sam važnu ulogu u obe moje sezone tada, tako da ću reći ta tri kluba da su mi najviše značila za moj razvoj i napredak.

Period od 2015. do 2017. godine ostao je posebno upisan u njegovu karijeru. U Crvenoj zvezdi je osvojio šampionsku titulu i, uprkos zahtevima koje nosi dres velikana, uspeo da se nametne kao važan deo ekipe.

– Kao što sam rekao u prethodnom pitanju, Zvezda je veliki klub i dosta igrača je prošlo kroz taj klub gde nisu uspeli da se izbore sa pritiskom i veličinom i nisu uspevali da ostave nikakav trag u klubu. Ja eto mogu da kažem da sam sve to uspeo da savladam i svojim igrama pokažem da mogu i zaslužujem da igram u tako velikom klubu kao što je Zvezda. Ponosan sam na tu osvojenu titulu jer je to bio težak period kluba i nisu cvetale ruže kao danas. Imali smo dosta problema, ali smo imali jako dobar tim, zdravu svlačionicu i karakter da želimo da pobedimo svaku utakmicu bez obzira na stanje u klubu u tom trenutku. Žao mi je što tada nisam ostao bar još jednu sezonu u klubu, jer sam stvarno dobro igrao i osećao sam se lepo u Zvezdi, ali kako je klub u tom trenutku živeo od transfera, prihvatili smo ponudu Sparte i prešao sam tamo, ali uvek ću biti ponosan na svaki gol i asistenciju koje sam postigao u klubu.

Posle Zvezde usledio je odlazak u Češku, gde je Plavšić izgradio značajan deo svog fudbalskog identiteta. Četiri godine proveo je u Sparti, a potom je obukao i dres najvećeg rivala – Slavije. Derbi u Pragu tako je za njega dobio posebnu težinu.

– Tako je, igrao sam pune četiri godine za Spartu i odradio ceo ugovor. Želeo sam da produžim ugovor i ostanem u Sparti, ali tada su krenuli problemi, jer nisu hteli da mi ponude novi ugovor iako sam u tom trenutku bio jedan od nosilaca ekipe i igrao jako dobro, i u tom periodu od dva meseca se mnogo toga desilo lošeg tamo meni i mojoj porodici i samo sam želeo da odem što pre. Slavija je posle pozvala jer su me dobro znali iz lige i iskoristili momenat i moju situaciju. Pa, specifično je, jer sam uvek bio vruće dočekan kada smo igrali derbije. Neki navijači su znali šta sam prošao na kraju i ostali uz mene, neki nikada nisu hteli ni da čuju celu priču i okrenuli su se protiv mene… Svakako da sam uvek bio jak psihički i nisam dozvolio da me te neke stvari poremete. Znao sam da sam bio ispravan i da greška nije bila na mojoj strani, tako da sam mirno spavao iako je tamo to bila glavna tema mesecima…

Posle Češke, Plavšić je iskustvo nastavio da gradi i u Poljskoj. Upravo iz tih sredina nosi lekcije koje danas želi da prenese mlađim saigračima u Železničaru. Posebno ističe organizaciju rada, individualni pristup i značaj fizičke pripreme.

– Pa, u svakom od tih klubova sam naučio ponešto… Banik sam znao kao klub iz Češke jer sam pre toga igrao za Spartu i Slaviju i znao sam šta da očekujem, dok u Poljskoj nisam znao kako će biti. Kada sam stigao, odmah sam video da sam došao u jako organizovan klub. Stručni štab je bio veliki, dosta trenera, imali su svoj sistem i trudili se uvek da svakom novom igraču kroz individualne video-klipove i snimke sa treninga što pre objasne i pojasne šta se od njih traži, kako žele da igramo, i ponavljali to svakodnevno dok igraču to ne postane rutina i automatski u glavi. Imali smo i svog mentalnog trenera, sa kojim smo imali sastanke i grupne i individualne, tako da sam prijatno bio iznenađen da je u Rakovu to sve na tako visokom nivou… U Češkoj nema toliko puno taktike, više je fudbal baziran na trčanju i fizičkoj spremi, bez toga tamo ne može da se igra, puno fokusa stavljaju na taj fizički deo… Svakako, obe lige su zahtevne i teške za igranje, ali ti isto tako puno daju i posle, i kada odeš negde u fizički „lakšu“ ligu, tebi bude nekako mnogo lakše jer si došao iz teške lige. U Železničar ću probati da prenesem tu posvećenost, rad uvek na maksimum i iskustvo koje sam tamo godinama sticao.

Ipak, jedna stavka ostaje među onima koje Plavšić nije uspeo da ostvari u karijeri. Reprezentativni dres Srbije nije dobio ni u periodu kada je, kako kaže, pružao svoje najbolje partije na evropskoj sceni.

– Iskreno, da, zato što stvarno mislim, bez lažne skromnosti, da imam kvalitet za reprezentaciju i ne znam zašto posle toga, kada sam najbolje igrao u Slaviji i u Evropi imao zapažene partije, nisam dobijao poziv. Smatram da bih mogao da pomognem i to je nešto što je za mene najveće priznanje i čast, kada igraš i predstavljaš svoju zemlju.

Iako je sa 30 godina već daleko od početaka karijere, Plavšić smatra da njegovo najbolje izdanje nije nužno ostalo u prošlosti. Iskustvo mu je, kako kaže, promenilo način na koji čita igru i donosi odluke.

– Svakako da sam iskusniji igrač, neke situacije mnogo drugačije rešavam na terenu nego kada sam bio jako mlad. I dalje sve to što si navela jesu moji kvaliteti, ali smatram da sam danas puno bolji igrač nego ranije.

Prvi dani u Pančevu već su mu dali jasnu sliku o tome šta trener traži. Plavšić je posebno zadovoljan intenzitetom rada i činjenicom da svaki segment treninga ima svoju svrhu.

– Odmah sam video da se radi jako i naporno. Video sam da trener ima svoj sistem igre i želi da svi na terenu znaju šta se igra, stručni štab je ozbiljan i jako dobro se dopunjuju, svaka vežba ima smisla i zna se zašto se radi. Većina stvari i vežbi se radi u visokom intenzitetu i mislim da je to dobro jer te tera da uvek daš svoj maksimum i iz tebe izvuče najbolje… Sviđa mi se što je ekipa mlada, željna dokazivanja, ima puno kvalitetnih igrača i mislim da su svi na dobrom putu.

Upravo mladost ekipe otvara još jednu njegovu ulogu. Plavšić više nije samo igrač koji treba da donese kvalitet na terenu, već i neko čije iskustvo može da posluži generaciji koja tek treba da napravi prve velike korake.

– Jeste, možda i najmlađa ekipa u ligi, ako se ne varam? To dovoljno govori i o treneru, ne boji se da stavi mladog igrača ako on usvaja sve što se od njega traži i zna u svakom trenutku šta treba da radi. Ja sam uvek za mlade uz po kojeg iskusnijeg igrača i to uvek može da bude jedna lepa priča. Mislim da moje iskustvo može dosta doneti njima, jer sam sve to i ja prošao, tačno znam kako sada razmišljaju i šta im je bitno, drago mi je da mogu biti tu i pomoći i dati savet svakom od njih… Ceo život radim sve na 200% i mislim da će im to značiti kada vide od mene na terenu i van njega. Rado ću im pomoći u svakom trenutku ako budu želeli nešto od mene, znam koliko je meni značilo sve to kada sam bio u tim godinama.

Na kraju, poruka navijačima je jednostavna – poverenje, podrška i maksimalan pristup trebalo bi da budu osnova zajedničke priče Železničara i njegovog novog pojačanja.

– Pa, poručio bih im da nas podržavaju koliko mogu, da veruju u ovaj tim i stručni štab i da se nadam da ćemo se na kraju sezone svi zajedno radovati uspehu… Od mene mogu da očekuju uvek maksimalnu posvećenost, rad na maksimum i borbu na svakom treningu i utakmici za svaku loptu - rekao je Plavšić.