Posle dve pobede sa Srbijom u kvalifikacijama za Mundobasket 2027. godine, Nikola Jokić je dobio nekoliko dana odmora, a potom ga očekuju pripreme za novu NBA sezonu.

Jokić je govorio i o novim patikama brenda „361“, napravljenim u bojama Srbije. Posebno je istakao da će ih nositi sa velikim zadovoljstvom, imajući u vidu plan da i dalje nastupa za nacionalni tim.

„Jesu. Ima raznih, ali ove su napravili... Čak su i prošle patike imali u bojama Srbije. Igrao sam za reprezentaciju u prošlim. I ove godine su napravili, tako da, pošto planiram da igram za reprezentaciju koliko mogu, da imam i neke patike u našim bojama – što da ne“.

Govorio je i o trenutku posle osvajanja NBA titule, kada je ostao sam u svlačionici sa trofejem. Umesto euforije, osećao je pre svega olakšanje.

„Stvarno se neke emocije skupe i bude baš lep trenutak. I tada sam imao osećaj da je posao završen. Možda sam lično osećao više olakšanje nego euforiju. Kao: osvojili smo. Nekako sam pre osetio da mi je skinut teret sa leđa“.

Jokić je otkrio i kako je gradio svoje mesto u NBA ligi. Umesto da odmah pokušava da pokaže sve što zna, prvo je želeo da postane igrač kome trener veruje.

„Kada dođeš, najbitnije je da ostaneš. Da bi ostao, moraš nešto da uradiš. Ako se neko seća moje prve godine, stvarno sam igrao jednu jako jednostavnu igru koja je odgovarala svima.“

Kako je dobijao veću minutažu, tako je postepeno širio svoju igru.

„Onda godinama dodaješ drugačije stvari. Pokušavaš, šutiraš, lopta je više kod tebe... Sada, bogami, radim sve. Što treba i što ne treba“.

Posebno je istakao koliko su mu značili iskusni saigrači u Denveru, poput Vilsona Čendlera, Džamira Nelsona i Majka Milera.

„I dan-danas, ako kažem 300 dana, ja sam 295 dana u hali“.

Kada je upitan ko mu zadaje najviše problema u odbrani, Jokić je prvo kratko odgovorio:

„Svi. Stvarno svi“.

Ipak, izdvojio je dvojicu igrača.

„Zubac me jako dobro čuva. Kada smo igrali prošle sezone, Nurkić me je jako dobro čuvao“.

Jokić je otvoreno govorio i o braći Strahinji i Nemanji, koji su važan deo njegovog života i karijere. Priznao je da se i danas ne slažu uvek oko svega, ali da su upravo kroz zajedničko iskustvo izgradili odnos u kojem odluke donose zajedno.

Posebno emotivno govorio je o roditeljima i žrtvama koje su podneli tokom njegovog odrastanja.

„Sve svoje slobodno vreme su stvarno nekako meni posvetili i pomagali mi. Sada vidim koje su stvari oni radili za mene, koje možda ja sada radim, ako da Bog, za svoju decu“.

Otkrio je i jedan detalj koji pokazuje koliko mu porodica znači:

„I dan-danas volim da mama i tata dođu kod mene, a i ja svaki dan kada mogu idem kod njih. I dan-danas mama dolazi u Ameriku da mi pravi griz“.

Jokić želi da svojoj deci, koja odrastaju u Americi, prenese vrednosti sa kojima je on odrastao u Srbiji. Kaže da je važno da nauče „neku normalnost“, iako odrastaju u potpuno drugačijim uslovima.

Zbog toga mu je Sombor i dalje najvažnije mesto za povratak. Tamo ga čekaju prijatelji sa običnim poslovima, konji, vikendica i život daleko od NBA reflektora.

„Meni je to super, skroz“.