16. januara 2021.
Radio televizija Pančevo
Društvo Vesti

Božićni intervju – Episkop Lukijan

“Manjine su mostovi između susednih zemalja, a mostovi treba uvek da su stabilni i u dobrom stanju, jer tada je i odnos komšijskih država bezbedan. Odnos Mađarske i Srbije treba da bude uzor i drugima.”

U susret velikom prazniku Rođenja Hristovog Njegovo Preosveštenstvo Episkop budimski i administrator temišvarski Gospodin Lukijan dao je intervju za Varoš TV iz Budimpešte. Razgovor sa Preosvećenim Vladikom vodila je Diana Kondić-Đurić

Ova godina će po mnogo čemu ostati upamćena, a ponajviše po pandemiji izazvanoj virusom Kovid 19. Da li je ova pošast, koja je zadesila ceo svet i sa sobom odnela veliki broj života, možda neka vrsta opomene nadabudnom čoveku 21. veka? Kako crkva gleda na sve to? Da li ćemo iz svega ovoga izvući neku pouku? Kako će prema Vašem mišljenju izgledati svet nakon pandemije?

U Vašem pitanju delimično se nalazi i odgovor. Kad ljudima ide sve dobro mnogi i ne pomisle na Tvorca. Mnogi kroje planove, kao što čitamo iz Sv. Pisma gde neki kažu: „…vi koji govorite: danas ili sutra poći ćemo u taj i taj grad, i provešćemo onde godinu dana, i trgovaćemo, i zaradićemo; vi, koji ne znate šta će biti sutra. Jer kakav je vaš život? Vi ste vodena para koja se zamalo pokaže i onda nestane. Umesto da govorite: ako Gospod htedne, živećemo i učinićemo ovo ili ono. A ovako se hvalite u svojoj razmetljivosti. Svaka takva hvala je zla.“ (Jakovljeva poslanica 4, 1-16) Zatim se sruči na celu planetu neka pošast, kao ova sada – Kovid 19. Zašto ga zovu „19“? Verovatno jer znaju da će ih biti još. Neki kažu: Kazna Božija! – ali gube iz vida da naš Bog nije tiranin koji nam stoji iznad glava sa bičem i samo čeka da pogrešimo pa da nas njime ošine. Naš Bog je roditelj koji voli i trpi, čak i svoju neposlušnu decu. Opominje ih, savetuje i ukoreva na svaki način, pa i na ovaj koji zovemo Kovid-19. Ne da bi uništio svoju decu, nego da bi po svemu bili dostojni da se nazovu deca Nebeskog Roditelja.

Bilo je „kovida“ kroz celu povesnicu čovekovu, ali čim prođe malo vremena, ljudi zaborave na to, tek tu i tamo stoji neka tabla ili spomenik da podseti da je eto primera radi u vreme Bokača i cara Dušana, ili u 18. veku harala kuga, ili na početku 20. veka španska groznica, sad pak Kovid. Da je pameti pa da se izvuče pouka a to je: svi smo u istom loncu, i ne zna se kada će na koga stići red da li najpre na mene. Svi smo u redu, ali pazimo, jer ide i preko reda. Nisam optimista da će ovu Božiju opomenu svaki pojedinac pa i celo čovečanstvo razumeti: da ne možemo jedni bez drugih i svi zajedno ne možemo bez Boga. Kao što je sve na ovom svetu prolazno tako će i Kovid proći, ali ostaćemo u ožiljcima i nema sumnje da će ožiljci ostati dugo i dugo na ljudskoj vrsti.

Ovaj opaki virus odneo je i poglavara naše Srpske Pravoslavne Crkve Patrijarha Irineja, kao i jednog od najuglednijih ljudi Srpske pravoslavne crkve, vladiku Amfilohija, koji su prošle godine bili u poseti Eparhiji budimskoj. Ovo je svakako veliki gubitak za ceo srpski narod, ali i za Vas lično s obzirom da ste sa njima bili u bliskim odnosima. Prema Vašem mišljenju u kom pravcu bi crkva trebala ići dalje?

Da, bolest je odnela između mnogih i čestitog vladiku valjevskog Milutina, velikog teologa pravoslavlja i borca za pravdu mitropolita Amfilohija, i našeg Patrijarha ali i mnogo dobrih i pobožnih duša. Za njih me vezuju dani i godine zajedničkog rada na dobro naše svete Crkve i naroda. Oni su sada tamo i svakako ćemo opet biti zajedno samo ne u vremenu nego u večnosti. To mi daje utehu i nadu, mada bih kao i većina voleo da su i oni i još mnogi drugi koje smo izgubili, ostali među nama. Crkva je izgubila u ovom svetu Patrijarha ali nije ostala bez glave. Crkva će i dalje delati u ovom svetu kao bogočovečanski organizam kojem poglavar nije u Rimu niti u Carigradu nego u Nebeskom Jerusalimu, a to je sam Gospod i Mesija, Isus Hristos.

Vi ste na čelu jedne istorijski veoma važne eparhije i od kad ste Vi na episkopskom tronu mnogo toga je urađeno na obnovi naših svetinja i povratku imovine koja je oduzeta našoj crkvi. Upravo Vašim zalaganjem nekadašnja Preparandija je pretvorena u Srpski crkveni muzej, izgrađen po najvišim svetskim standardima, a veliki broj crkava i manastira su obnovljeni. Kako uspevate da usaglasite sve vaše obaveze?

Setimo se Njegoševih reči: „Pregaocu Bog daje zamaha“. Dakle, ako radite kao pregaoc, a ne kao kočničar, a ako uz to još imate saradnike, prave i na pravom mestu, a ne teretne vagone, tada naš voz dobro ide. Ko je služio vojsku, svakako se seća svojih starešina koji nam daju zadatak i kada izvršimo i raportiramo, on nam kaže: Vrlo dobro vojniče, a može i bolje. Muzej, arhiv i biblioteka Budimske eparhije rade punom parom. Otvaranjem Muzeja rad je poboljšan i proširen. Sa tim u vezi u pripremi je publikovanje na internet stranici naše eparhije celokupne ruopisne biblioteke koja je ranije digitalizovana. Osim toga, u izradi je i novi način pristupu svih naših digitalizovanih matičnih knjiga preko internet stranice. Biblioteka i muzejski depo su nedavno smešteni u nove prostorije. Sve ovo govori o stvaranju jednog ozbiljnog naučno-istraživačkog centra čiji posao ne staje. U saradnji sa stručnim institucijama i uz pomoć nadležnih organa vlasti Mađarske i Srbije teče obnova i restauracija mnogih naših hramova, odnosno njihovih vrednih ikonostasa. U Temišvarskoj eparhiji u Rumuniji je slična situacija, eparhija je uspešno ostvarila mnoge projekte na kulturnom, naučnom ali i materijalnom planu. To je što se tiče obnova naših svetinja. Taj posao uvek teče. Međutim ima jedna stvar koja se tiče zidanja i obnove „žive crkve“. E taj posao je mnogo teži nego li moljakati novac od vrata do vrata za neki krov ili fasadu da popravimo. Za živu Crkvu treba sinergizam, a to je sadejstvo ljudi sa Bogom. Bog neće nikog uhvatiti za uvo i dovući u crkvu na liturgiju ili mu prosuti mrsno jelo kada je post. On je to ostavio našoj slobodnoj volji, ali zato i stoprocentnu odgovornost. Ko voli neka izvoli.

Primetno je da u Eparhiji budimskoj u poslednje vreme ima mnogo mlađih sveštenika i monaha i hvala Bogu da se sve više mlađih i obrazovanih ljudi odvažuju na ovaj način života. Da li to pozitivno utiče na komunikaciju sa mlađim vernicima u našoj eparhiji, ali i šire od toga?

Kao što pomenuh, treba za naš voz ili brod, i mašinovođa i ložači, a i narod koji svojom voljom želi na put spasenja, ne na silu. Silom se ništa ne postiže. Dobro je da u Crkvi ima obrazovanih, ali sa strahom Božijim kao početkom svake mudrosti („Početak je mudrosti strah Gospodnji“, Priče Solomonove 1,7). U crkvi kao lađi spasenja mogu naći svoje mesto svi koji to žele: muškarci, žene, stari maladi, deca, manje ili više obrazovani, ali pre svega čestitog i uzornog života. Živimo u vremenu kada imamo pri ruci razna sredstva komunikacije i maksimalnu dostupnost internetu što može biti i opasna zamka, jer ove vidove komunikacije koriste ne samo čestiti i verujući ljudi nego i mnogi drugi sumnjivih namera. U Crkvi je lični primer i vernika i sveštenika veoma moćan. Naravno pozitivan primer, jer Isus Hristos je rekao i ovo: Pazite da ne sablaznite nekog, jer vam je bolje da vam vežu kamen oko vrata i bace vas u more nego da nekog sablaznite. Bogu i Crkvi su svi bitni, a Crkva je kroz svete tajne kao neka radionica u kojoj se popravlja i doteruje ono što ne valja, pa da takvi stanemo pred Boga. Hristos je došao da spase svakog pojedinca ali i sav narod. Kada su u pitanju mlađe generacije, potrebno im je pružiti razumevanje i približiti Crkvu na njima dostupne i razumljive načine. To su uglavnom društvene mreže, multimedijalni programi ali i lični kontakti. Ove godine nas je pandemija virusa omela u mnogim planiranim aktivnostima naročito sa mladima. Veronauka je takođe od velikog značaja, ali deca moraju imati podršku roditelja pa čak i na ovom putu vere, pre svega mislimo na razumevanje i pružanje mogućnosti deci da učestvuju u bogoslužbenom životu. Na žalost osnovna ćelija i naroda i Crkve nam je „teški ranjenik“, a to je porodica. Brakovi se olako razvode a deca iz razorenih brakova su davljenici i hvataju svaku pruženu ruku, pa bio to svetac ili diler droge. Ako nema kakve druge pružene ruke, ta naša mladost se hvata za ono što im se nudi. O posledicama čitamo u crnim hronikama.

Vaše Preosveštenstvo, da li možete da nam opišete Vaše viđenje stanja naše crkve i vernog naroda u Mađarskoj i Rumuniji? Kako Vi vidite stanje u pogledu duhovnog i verskog života ne samo naroda nego i monaha i monahinja?

Srbi u Mađarskoj i u Rumuniji nisu dijaspora, nisu doseljenici nego su tu vekovima. Krojenjem granica posle Prvog rata našli su se izvan svoje Matice. Naš narod je svuda isti: i u Rumuniji i u Mađarskoj, i bilo gde u svetu. Naš narod ima srce, i to je poznato našoj okolini, ali… uvek postoji to „ali“. Naš narod je teško oko bilo čega složiti. Mi nismo Germani pa kad se kaže na desno, svi na desno, nego mi odmah: a što ne bi na levo ili pravo, i zašto uopšte da krenemo negde? Najčešće je kod Srba: A ko si ti da mi komanduješ? Sveti Sava je imao muke sa nama, Arsenije Čarnojević isto tako ali i sve vođe naše i političke i duhovne su se suočavale sa time. Ipak neka razlika između našeg naroda u Rumuniji i Mađarskoj postoji ali nije spolja vidiva, nego se vidi „iznutra“. I ta razlika je nastala od uticaja okoline. Na primer, da vas vidi rumunski carinik kako nosite nešto mrsno u veme Časnog Posta, svakako bi se sablaznio, dok ovog u Mađarskoj to nije briga, i ne znaju da postoji taj, niti ostali postovi. Da neko jede ribu u Svetoj Četrdesetnici, osim na Blagovesti i Cveti, to je u Rumuniji skandal. U Mađarskoj o tome skoro niko ništa ne zna. Svuda pa i kod nas ima pojedinaca, nekih koji nisu nigde mogli da se iskažu: ni kod kuće, ni na poslu, niti na ulici. Takvi su puni negativnog naboja pa traže mesto gde mogu da se oslobode negativnosti u sebi i to tamo gde se ne boje, gde se neće zameriti državi ili bilo kakvom faktoru vlasti, pa uzmu da se „rasterete“ u Crkvi. Lako ih je poznati jer se ponašaju ne kao pčele koje traže med i nektar nego kao muve. I ne morate ih tražiti, jer se sami javljaju. Crkva kao telo Hristovo je navikla i na ruganje i na šamaranje i na trnov venac i na probijanje rebara i klinove. Ona je krsna, ali je i vaskrsna. Ima i ljudi koji su iznad proseka po svojoj ljubavi ali i smelosti i takvi mogu da se odvaže da služe Bogu i rodu kao monahinje i monasi. Za njih kažemo da nisu od ovog sveta a žive u ovom svetu. Nije im lako, ali imaju jaku veru, a snagu dobijaju i sa Neba ali i od dobre okoline. Oni su sve svoje ostavili i celi se posvetili Bogu. Neko bi pomislio: pa zar se to može? Sa Božijom pomoći i jakom verom može, pa čak i u 21. veku. Sveukupan utisak je da je Crkva i u Mađarskoj i u Rumuniji stala na svoje noge, a to znači i siguran kontinuitet Srpskog naroda u ovim zemljama ali čeka nas još mnogo posla na njivi Gospodnjoj.

Nedavno je u poseti Eparhiji budimskoj bio ministar spoljnih poslova Srbije, Nikola Selaković. Šta za Vas znače ovakve posete najviših zvaničnika iz Srbije? Kako ih ocenjujete?

Prava majka i pravi otac treba da brinu o svojoj deci, uvek. Ne kažemo zalud „matična zemlja“ i „otadžbina“, ali jeste zalud ako tamo ne znaju da imaju decu, ni gde su im, ni kako žive. U vreme Broza u školama Srbije se učilo o manjinama ali ne o Srbima nego o Slovencima i o Hrvatima, Koruškim Slovencima i Gradišćanskim Hrvatima. Nije čudo da je Broz brinuo o njima jer mati mu je bila Slovenka a otac Hrvat. Pojava da država uopšte ne pominje ostalu svoju decu, to je ne propust nego veliki greh. Pogledajte stare beogradske udžbenike: nema tamo jedne reči o srpskoj manjini ni u Mađarskoj ni u Rumuniji. Mi koji smo iz Bačke, Banata, Baranje, imali smo komšije i razredne drugove „optante“ i znali smo da su iz Mađarske došli posle Prvog rata. Banaćani u Srbiji još uvek imaju rodbinu, ili „rodove“ kako kažu, u delu Banata koji je ostao u Rumuniji, takođe posle Prvog rata. Rođakalo se koliko je moglo kroz čeličnu zavesu diktatora Čaušeskua a pre njega fatalnog Deža koji je desetkovao Srbe poslavši ih u internaciju u Baragansku pustinju, a njihova dobra opljačkao i podelio Rumunima iz pasivnh krajeva a koji su došli u srpske kuće. Za naš narod u Skadru ili u Egejskoj Makedoniji nismo znali. Zašto ovo pominjem? Zato što je nova vlast, i to već sa dolaskom Miloševića počela da traži i da nalazi Srbe i van Srbije. No to je bilo daleko, daleko od ovog što danas imamo. Bilo je i ranijih poseta iz Beograda Mađarskoj i Rumuniji, ali te delegacije nisu nikako mogle da nađu Srpsku Crkvu, a to je zapravo naš narod, jer 99% Srba u Rumuniji i u Mađarskoj jesu i pripadnici svoje Crkve. Sada su hvala Bogu posete iz matice i Srpskoj crkvi postale deo programa zvaničnih poseta, i to ne samo da se fotografiše! Počeo je stizati i novac za obnovu naših svetinja, ali i za opstanak našeg klira koji nema toliko brojnu pastvu kao u matičnim zemljama, a potrebni su ovamošnjem narodu. Manjine su mostovi između susednih zemalja, a mostovi treba uvek da su stabilni i u dobrom stanju, jer tada je i odnos komšijskih država bezbedan. Odnos Mađarske i Srbije treba da bude uzor i drugima. Dolazak novog ministra spoljnih poslova g. Nikole Selakovića je važan korak za stabilne i dobre odnose dve susedne zemlje, a od velikog značaja je i za Budimsku eparhiju. Osim ministra spoljnih poslova, Budimska i Temišvarska eparhija u poslednje vreme su bile domaćin mnogim diplomatama, državnicima, ministrima, predstavnicima raznih verskih zajednica, ljudima iz sveta nauke i kulture, što samo govori o našoj ulozi u društvu koja je definitivno prepoznata.

Ova godina je puna jubileja, ali pandemija korone je na žalost obeležavanje većine njih sprečila. Međutim, u Srpskom crkvenom muzeju u Sentandreji prikazan je eksponat godine portret Vladike Lukijana Bogdanovića, čime je praktično obeleženo i 800 godina od susreta Svetog Save sa Andrijom Drugim Arpadovićem. Kako je Sveti Sava uspeo da, verovatno na prostoru današnjeg manastira Kovilj kod Novog Sada, ubedi ugarskog kralja da ne napadne Srbiju?

Po drevnim hroničarima mađarski kralj Andraš II je od svojih predhodnika nasledio titulu Rex Rasciae tj kralj Raške. Međutim po povratku iz Petog krstaškog pohoda je čuo da se pojavio i krunisao neki samostalni kralj u Raškoj. Ovo je osetio kao uzurpaciju i svakako je preduzeo akciju da to stanje ukine. Novi kralj Raške, tek krunisani Stefan Nemanjić zvani i Prvovenčani nije čestito ni seo na presto u Rasu pa bi sukob sa jednim moćnim kraljem-krstašem bio fatalan za mladu Rašku kraljevinu. Zato je poslao brata Savu da na diplomatski način spreči ovaj rat i Sveti Sava je pošao u susret ugarskom kralju. Gde se dogodio ovaj susret, može se samo predpostaviti, ali je svakako trebalo zateći ugarsku vojsku pre prelaska Dunava. Legenda kaže da je bilo leto, svakako posle Spasovdana, a tada bude iznenadnih i velikih oluja. Andraševa vojska je čekala da oluja prestane pa da pređu Dunav. Tada ih više niko nebi zaustavio. Dakle po toj logici, Sveti Sava je morao preći reku dok je nevreme trajalo. Videvši odvažnost „rackog popa“ koji kroz velike talase i nevreme prelazi Dunav i dolazi bez oružane pratnje, kralj Andraš je mogao pomisliti: kakvi li su tek Raci kada su oružani i na svojoj zemlji?! Savini biografi pominju čudo u Ugarskoj pred kraljem, da je na molitvu Svetog Save pao grad, i da je na njegovu molitvu grad i prestao da pada, kao znak da je Sava Božiji čovek. Andraš je bio kao kralj dobar hrišćanin i razumeo je ko je njegov gost i pregovarač i sklopljen je mir pre 800 godina. Do rata hvala Bogu nije došlo, tako da Mađari taj događaj nisu upamtili, ali Srbi jesu i te kako! Naši hroničari su ovo zabeležili, čak trojica hroničara. Kralj Andraš je dao Svetom Savi pratnju od svojih uglednih vitezova i plemića, i ono što je zanimljivo: Oni su ispratili Svetog Savu u njegovo Otečestvo preko reke Save. Poznavaoci geografije kažu: Znači Sveti Sava je svakako prošao kroz Baranju, Srem a možda i Slavoniju. Jer drugačije ne može da se pređe reka Sava i dođe u Otečestvo. Sada je jasno i odakle Svetom Savi naslednik na tronu iz Srema – Arsenije Sremac! Za ovaj jubilej prvog sklopljenog mira između Mađarske i Srbije izabran je portret patrijarha Lukijana Bogdanovića, jer on je bio neposredni poglavar u Karlovcima pred ponovno ujedinjenje naše svete Crkve u Patrijaršiju a čiji je deo i Budimska kao i Temišvarska eparhija. Ovom prilikom takođe je proslavljen i taj jubilej – stogodišnjica ujedinjenja srpskih crkvenih oblasti u opet jedinstvenu Patrijaršiju.

Prema nekim istorijskim izvorima Sveti Sava je boravio i severnije u nekadašnjoj Ugarskoj. Koliko su pouzdane pretpostavke da je osnivač SPC bio u Vespremu, čuvenom hrišćanskom gradu, prvom nadbiskupskom sedištu katoličke crkve u tadašnjoj kraljevini?

Iz predhodnog je jasno da je Sveti Sava sa pratnjom mađarskih vitezova prošao kroz krajeve Ugarske gde su živeli njegovi Srbi, tada zvani Rascijani, ili kraće Raci. Ovo je drevni naziv za Srbe koji se koristio i koristi kod Mađara. Mađarski istoričari pominju iz toga vremena „šizmatičke“ manastire pa čak i dvojicu vladika iz Vesprema (1229.) koji nisu pripadali Rimu. Zabeležena su i njihova imena: Jovan i Damjan. Radi se o vremenu neposredno posle posete Svetog Save Ugarskoj, znači ili su već bili u Vespremu ili ih je Sveti Sava hirotonisao.

Da podsetimo: Panonija je svojevremeno bila pod jurisdikcijom slovenskog arhiepiskopa Svetog Metodija i njegovih naslednika u Ohridu, a na toj je teritoriji i stvorena 1219. godine autokefalna Savina arhiepiskopija, obuhvatajući i sve što se zateklo kao nasleđe Svetog Metodija. U dugačkoj tituli današnjeg Srpskog pravoslavnog budimskog episkopa se pominje pored grada Vesprema i da je on naslednik grada Svetog Metodija, a to je Blatnograd, današnji Zalavar. Srećom po nas Srbe, mađarski vladari su većinom bili tolerantni. Mada su na mesto Metodijevih episkopa postavljani drugi iz Rima, zatečeni slovenski episkopi i pastiri su nastavili svoj život jer su mađarski vladari ostavljali svojim podanicima Racima da imaju svoje „racke“ pastire i da služe na svom jeziku, i to tako reći kroz celu istoriju. O tome nam svedoče sačuvane povelje ugarskih kraljeva.

Vaše Preosveštenstvo u susret naših velikih praznika podsetimo čitaoce na značaj Božića danas

Dolaskom Boga na svet, među ljude zasijala nam je svetlost bogopoznanja. Rođenjem Hristovim sve počinje – dolazi nova era i otkriva nam se smisao postojanja. Rođenjem Hristovim stavljen je akcenat i na bliskost Boga i Čoveka, jer Bog postaje čovek da bi Čovek postao Bog, po blagodati. Ovo se kao i svi veliki događaji desilo kada se navršila punoća vremena, tad Bog posla Sina svojega telesno rođenoga od žene u ovom svetu, ali od Oca rođenog pre svih vekova u večnosti. Mesija je dakle Svetlost od Svetlosti, i došao je u svet da izvrši domostroj spasenja. Božić je i praznik novog života, praznik porodice, praznik najlepših i pravih vrednosti koje danas sve više zapostavljamo. Božić ne treba da bude komeracijalni praznik bez emocija. Božić nije samo puko sećanje na rođenje Hristovo uz jedenje ukusnih jela i gledanje već dobro poznatih božićnih filmova i programa koji se tom prilikom puštaju na televiziji. Božić je ponovno rođenje Hristovo u našim domovima i u našim srcima. Prepoznajmo ovo kao ponovnu šansu sa rađanje vere u nama. Rođenje Hristovo je i praznik rađanja ljubavi u nama i našim porodicama. Toplina u pećini gde se rodio Hristos danas jeste toplina našeg doma za koju smo odgovorni isključivo mi. Ne dozvolimo da nam domovi i srca zahladne. Zagrejmo jedni druge ljubavlju i pronađimo u ovom prazniku putokaz za življenje u modernom životu. U porodici se živi verom i poverenjem jednih u druge. Ključ je u porodici i toplini porodičnog doma koje je bez vere teško održati. Božić je dakle novi početak kojim nas Gospod opet i mnogo puta blagosilja, prepoznajmo ovo i prepustimo se čudima jer se dešavaju.

Razgovor vodila Diana Kondić-Đurić

Izvor: www.serbdiocese.hu

Related posts

SZS PONOVO PRAVI HAOS U BEOGRADU! Boško i ekipa OBORILI ŽENU, BLOKIRALI ULAZ U GRADSKU SKUPŠTINU, SADA NASTAVLJAJU SA NASILJEM PO BEOGRADU…

Mica Milakov

Brnabić:U kapitalne investicije, kao stimulans, 24 milijarde

Aleksandra Miloševska

Džudisti “Dinama” osvojili tri medalje

neca

Ostavite komentar

Ovaj sajt koristi kolačiće da bi vam pružio bolje korisničko iskustvo. Za detalje pogledajte uslove korišćenja. Prihvatam Više informacija