26. novembra 2020.
Radio televizija Pančevo
Alibunar Bela Crkva Južni Banat Kovačica Kovin Opovo Plandište Vršac

NAJBOLJE IZ SRBIJE: Južnobanaćani na zvaničnom sajtu Predsednika Aleksandra Vučića

Na zvaničnoj internet prezentaciji predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, u okviru kategorije „Najbolje iz Srbije“ objavljeni su tekstovi o Južnobanaćinima, koji zaista jesu među najboljima iz Srbije.

Prvi je tekst o Belocrkvaninu Savi Vasiljevskom – najsnažnijem Evropljaninu i u osmoj deceniji života.

Naš sugrađanin Sava kaže da mu je izuzetno drago i da mu je ukazana velika čast što su njegova dostignuća u dizanju tereta tokom karijere duge pola veka, predstavljena na zvaničnom sajtu Predsednika Republike Aleksandra Vučića.

Savini prijatelji, komšije i svi koji ga poznaju ne kriju svoj ponos, a najveću radost sa nama je podelila Savina majka 96-godišnja Čedica, kojoj je ova vest ne samo ulepšala tmurne jesenje dane, već predstavlja još jedno zlato u njihovom domu koje obasjava celu porodicu Vasiljevski.

Tekst o Savi iz Bele Crkve na sajtu predsednik.rs možete pročitati klikom OVDE.

Zlatni orao iz Vršca

Goran Đurković je paraglajderista svetske klase i dobitnik čak sedam „Zlatnih orlova“, najvrednije godišnje nagrade za najboljeg vazduhoplovca u našoj zemlji.

Danima u kojima sunce obasja Vršački breg, pa Kula na vrhu mami poglede znatiželjnika i gostiju, tad uglavnom svi primete i desetine krila paraglajdinga kako kruže iznad Vršca.
Među njima gotovo uvek je i Goran Đurković, vršački paraglajderista svetske klase i dobitnik čak sedam „Zlatnih orlova“, najvrednije vazduhoplovne nagrade u Srbiji.

Goran Đurković se paraglajdingom bavi već 25 godina, a svetskih i evropskih nagrada prepune su mu vitrine. Inače, ovaj ekstremni sport u početku je ljudima ličio na padobranstvo. Ipak, osim što su krila drugačija, razlikuje se u tome što se ne skače iz aviona, već se poleće sa litica otvorenog padobrana veće površine – takozvanog paraglajding krila. Vršački breg poznato uzletište na kome je održano i Svetsko prvenstvo, a najuspešniji naš paraglajderista upravo je Vrščanin Goran Đurković.

Za uspehe širom sveta Vazduhoplovni savez Srbije nagrađivao ga je sedam puta „Zlatnim orlom“, godišnjom nagradom za najboljeg vazduhoplovca u našoj zemlji i time je apsoluti rekorder. Dobitnik je i nagrade „Jovan Mikić – Spartak“ za vrhunske rezultate u sportu 2018. godine. Sa vazduhoplovne olimpijade, koja se održava svake četiri godine, doneo je Srbiji zlato iz Torina i bronzu iz Dubaija. Takođe i dve bronze sa Evropskih prvenstava, ali i prvo mesto u generalnom plasmanu Svetskog kupa i zlato iz Super finala. Posebno blistava bila mu je 2017. godina u kojoj je čitavu sezonu proveo na prvom mestu svetske liste.

  • Pokojni otac me je uveo u svet vazduhoplovstva i sa nepunih osam godina sam upoznao nebo, meteorologiju, vetrove i nestrpljivo čekao da poletim. Zahvaljujući pioniru srpskog i vršačkog paragladinga, pokojnom Draganu Pašaliću – Pakiju, počeo sam da letim već sa 13 godina i odmah sam shvatio da želim paraglajdingom profesionalno da se bavim. Opredelio sam se za disciplinu precizno sletanje i postigao zaista dobre rezultate, ali sam i dalje „gladan“ pobeda, kaže Đurković.

Svoj Vršac nikada nije napustio, a veoma je doprineo da njegov rodni grad bude ucrtan kao veoma značajno mesto na svetskoj mapi paraglajdinga, a u ulozi organizatora uspeo je da u grad pod kulom dovede sva najznačajnija takmičenja.

  • Veoma sam srećan što je Vršac poznat među paraglajderistima širom sveta i što sa Kule poleću ljudi sa svih kontinenata. Posebno sam ponosan na brojna takmičenja koja smo organizovali, a bilo ih je zaista mnogo. Liga Srbije, državno prvenstvo, dva Svetska kupa, Evropsko prvenstvo i kao kruna višegodišnjeg truda – Svetsko prvenstvo 2019. godine u Vršcu, sa ponosom ističe Goran Đurković, jedan od najistaknutijih srpskih vazduhoplovaca ikada.

Na kojim god meridijanima Goran da se nađe ne zaboravlja i uvek ističe svoj rodni Vršac, a ni njega njegov grad nije zaboravio – dva puta je biran za sportistu grada.

Najmlađi guslar u Južnom Banatu

Za porodicu Spremo povezanost sa rodnim krajem ogleda se u ljubavi prema hercegovačkim guslama koje i danas zauzimaju značajno mesto u njihovom domu. Tu ljubav nasledio je i Miodrag koji je počeo da nastupa već sa devet godina.

Opština Plandište je u poslednjih desetak i više godina postala pravi rasadnik talentovane dece i omladine koji su bili aktivni članovi kluturno-umetničkih društava, a zahvaljujući toj činjenici danas nose titule akademski obrazovanih muzičara ili etno pevača.

Jedna od aktivnih pevačkih grupa koja je rado viđena na svakoj muzičkoj priredbi i redovno pozivana jeste pevačka grupa KUD-a „Mladost“ iz Velike Grede, u kojoj peva pet izuzetno talentovanih devojaka i devojčica koje muzikalnost nose kao nasleđe iz svojih porodica.

Članice ove pevačke grupe su: Ivana Sedlar, Maja Ninković, Marija Kravić i čak dva glasa iz porodice Spremo, Milica i Anđela. Porodica Spremo, Marko i supruga Dušanka, u Veliku Gredu doselila iz Nevesinja pre ravno 40 godina sa svoja tri sina, Milošem, Momčilom i Milkom.

Za porodicu Spremo povezanost sa rodnim krajem ogledala se u ljubavi prema hercegovačkim guslama koje i danas zauzimaju značajno mesto u njihovom domu i čuvari su izvornosti i njihove ljubavi prema tradiciji i veri. Milica i Anđela su ljubav prema muzici i igri prvo iskazale u KUD-u „Mladost“ iz Velike Grede čiji je član i njihov najmađi brat Miodrag. Njihov otac, Milko Spremo, do skora i sam igrač u ovom KUD-u, a danas predsednik udruženja, kaže da je njegova dugogodišnja želja bila da po ugledu na svog oca i sam jednoga dana zasvira i zapeva uz gusle.

Prve guslarske početke u ovoj porodici neočekivano je odredilo Hercegovačko veče u Vršcu 2018. godine. Kao veliki ljubitelji etno muzike i tradicije imali su priliku da upoznaju narodnog guslara Vukojicu Sandića, osnivača Škole gusala Sandić u Beogradu koji je predložio da uz Milka gusle počne da svira i najmalađi član porodice Spremo, Miodrag. Od tada, Milko zajedno sa svojom suprugom Draganom, dva puta nedeljno odlazi sa sinom Miom u Beograd na časove guslanja.

Nakon samo četiri meseca učenja u školi Sandić, Mio je dobio priliku da svoje muzičke sposobnosti predstavi na prvoj samostalnoj priredbi i taj nastup je prema oceni publike bio kruna večeri.

Publika je na prvo viđenje i slušanje zavolela devetogodišnjeg dečaka koji je „kao veliki“ bez imalo treme svirao gusle pred širokim auditorijumom.

Na sledećoj Hercegovačkoj večeri 2019. godine u Vršcu i Miodrag je imao javni nastup, gde je kako kažu, odmah i „položio ispit“.

A zašto gusle? Bez sumnje, mali Mio po svemu je želeo da imitira oca, pa i da svira instrument koji voli njegov otac. Tako je počelo.

Danas Miodrag bez svake sumnje zna šta znači održavati tradiciju propovedanja događaja iz daleke prošlosti kroz pesmu. Mio je najmlađi guslar u Južnom Banatu koji nijednu publiku ne ostavlja ravnodušnom, koja na njegovim nastupima sa maksimalnom pažnjom prati svaku izgovorenu reč i ton.

Ovo su počeci i prvi koraci mladog Miodraga koji je ujedno i odličan đak i u školi ne zaostaje za svojim sestrama koje su odlične i za primer učenice. Sve govori da će upornim i marljivim radom uz izuzetnu podršku cele porodice, Miodrag postati izuzetan guslar na ponos njima, ali i celoj opštini Plandište.

U Cunderovoj galeriji kovinskih sećanja

Bogata zbirka Petra Lukića, poznatijeg kao Cunder, svedoči o davnim vremenima Kovina i okoline, ali nam pripoveda i zanimljive priče o znamenitim i manje znamenitim ljudima toga kraja.

Na uglu ulica Vuka Karadžića i Trga Žarka Zrenjanina u Kovinu, u prostoru koji je dobio na korišćenje od dragog prijatelja, Petar Lukić, poznatiji kao Cunder, penzionisani policijski službenik, smestio je svoju zbirku fotografija, crteža, mapa i drugih predmeta koja nas vraća u neka prošla vremena i koja je čuvar tradicije i prošlosti kovinskog kraja.

Enterijer galerije podseća na stari porodični album. Bogata zbirka koju je je Cunder sakupljao decenijama svedoči o nekom davnom vremenu, istoriji Kovina i okolnih naselja, ali što je još zanimljivije, ova zbirka „priča priču“ i povezuje događaje iz života pojedinaca, znamenitih ljudi kovinskog kraja, plemićkih porodica, ali i običnih građana, seljaka, sportista, vojnika…

Svaku fotografiju, kartu i predmet prati tekst koji opisuje i objašnjava njihovo značenje i poreklo, ali ono što dodatno pojačava utisak i daje posebnu draž prilikom posete ovoj zanimljivoj i za Kovin jedinstvenoj galeriji, jeste sama priča gospodina Cundera o tome kako je do svojih eksponata došao.

Nije on samo sakupio vrednu zbirku starih predmeta, već je svaki od njih do detalja istražio i povezao sa vremenom iz kojeg potiču. Mnogo zanimljivih i javnosti nedovoljno poznatih činjenica i podataka može se naći u zbirci koju je Cunder decenijama sakupljao i istraživao u početku za sebe, a onda za sve nas. Kako kaže, oduvek ga je interesovalo ono što je bilo nekada na mestu Kovina, ko je tu ranije živeo i kako je to izgledalo pre njega. Tu se mogu videti detalji koji svedoče o razvoju Kovina, ali i na prvi pogled beznačajni događaji iz života, koji daljom pričom autora i te kako počinju da privlače pažnju posetioca.

Tako se među mnogobrojnim eksponatima našla se originalna Knjiga evidencije zaposlenih u Električnoj centrali u Kovinu iz 1913. godine, overena od resornog ministra energetike u Budimpešti, odštampana povodom zvaničnog puštanja u rad centrale. U knjizi su zavedeni svi radnici sa opisom zanimanja, tačnom godinom dolaska u Kovin i drugim ličnim podacima.

Tu su i lični predmeti lokalnih plemića i uglednih građana od pre jednog veka i više, poput dvogleda dame Marije Maje Ostojić, kojim je ona pratila operske predstave; pribor za pisanje advokata Bartulov Gašpara; letnje rukavice jedne od kovinskih dama, Kornelije Pipi Miler; originalna futrola i naočare Fridriha Rajha, kovinskog davnašnjeg sreskog sudije i još mnogo toga. Zanimljivo je videti i sliku srednjovekovnog grba Kovina iz 1440. godine.

U galeriji se mogu videti i slike Starog mlina, nekadašnje Železničke stanice, Kasarne i hotela „Imperijal“. Zanimljiva je i zbirka razglednica iz Kovina, od prvih crno-belih, do onih koje pokazuju savremeni Kovin.

Jedan deo zbirke čine i fotografije iz novijeg vremena, kao što je slika bombardovanog Mosta na Dunavu između Kovina i Smedereva 1999. godine. Ovim fotografijama teškog dela prošlosti prethodi postavka originalnog Proglasa za građane iz novembra 1976. godine, povodom puštanja u rad ovog, tada tek sagrađenog Mosta, uoči 29. novembra, Dana Republike…

Iz priče u priču, posetilac ove galerije upozna i stvori sliku starog Kovina i sazna mnogo toga što bi danas bilo zaboravljeno, da nije Cundera i njegove zbirke. I neverovatne predanosti da se sačuva istorija grada, događaja i naravno ljudi koji su ga činili i ostavili trag generacijama.

Vreme provedeno u Cunderovoj galeriji neosetno proleti, a kada se obilazak završi ostaje želja za ponovnim dolaskom u ovaj prostor, jer čini se da bi autor i eksponati mogli da nam kažu svaki put još dosta toga neispričanog.

Petru Lukiću Cunderu dodeljena je Povelja opštine Kovin za, kako stoji u tekstu obrazloženja, „trajnu postavku galerije fotografija koje predstavljaju kulturno-istorijsko nasleđe kovinske varoši“. Jedan deo ove zaista vredne zbirke korišćen je i za izradu monografije „Kovin u našem sećanju“, koju je Centar za kulturu Kovin objavio krajem prošle godine.

Zato Galerija starih fotografija zasigurno predstavlja mesto koje putnik namernik, ukoliko boravi u Kovinu, ne bi trebalo da propusti da vidi. Autor Petar Lukić i Kovinci to ovim putem toplo preporučuju.

Harmonija drveta, duše i muzike

Jan Nemček iz Kovačice bavi se umetnošću i jedinstvenim zanatom. Za njega kažu da je graditelj violina. On oplemenjuje drvo, pretvarajući ga u violinu, ali i čovekovu dušu kao muzički virtuoz.

Otac i stričevi Jana Nemčeka od kraja Drugog svetskog rata činili su Nemček kvartet. Tada nisu imali para da kupe violine, pa su ih pravili i svirali su prema sluhu. Dedina i očeva želja bila je da sa rođenjem unuka ili unuke – dete bude muzički opismenjeno. Prema svojoj i želji svoje porodice, i sa muzikom u genima, Jan Nemček završava Muzičku školu Mokranjac. Njegova želja bila je da postane muzički pedagog, te je neko vreme radio u školi kao nastavnik muzičkog vaspitanja. Bio je umetnički rukovodilac u Domu kulture 3. oktobar u Kovačici, učestvovao u radu Rosičke, orkestra koji i dan danas postoji i koji je bio jedan od najboljih u Vojvodini.

Imao je želju da poseduje kvalitetnu violinu. Kraljevski instrument za koji se, posebno kod Slovaka, veruje da je božanski, Jan Nemček napravio je sam. Zanat je „ukrao“ od svog dede Đure. U međuvremenu je nabavio dleta i literaturu o izradi violina.

  • Kad dobijete stručnu literaturu, onda vas to povuče, motiviše, kaže Jan Nemček.

U određenom trenutku, kaže, morao je da odluči – prosveta ili gradnja violina. Najveću podršku da nastavi da gradi violine pružila mu je supruga – Eva Nemček, čijim unikatnim rukotvorinama je posvećen prvi deo salona Kuće umetnosti Nemčekovih u Kovačici. Sem nje, nije imao veliku podršku i zato danas o njoj govori sa puno ljubavi i poštovanja. Između ovog bračnog para, Eve i Jana, i dan danas postoji mnogo razumevanja koje se temelji na zajednički provedenim godinama tokom kojih su vredno gradili svoj dom posvećen violinama, slikarstvu, vajarstvu i umetnosti uopšte.

Jan Nemček ne propušta da pomene još jednu ženu, koju naziva drugom majkom. Beograđanka Lidija Paržik Tanasijević bila je prva žena graditeljka violina, govorila je pet jezika i bila jedan od najcenjenijih procenitelja na svetu. Potomkinja je Karla Paržika, kraljevskog graditelja violina, čija je dleta nasledio Jan Nemček. Od tog trenutka, od njihovog zajedničkog susreta, Nemčekova umetnost izrade violina bila je na višem nivou, sa dletima koje je koristio kraljevski violinar. Znao je da mu je pripala velika čast i odgovornost.

Nemček je do sada je dobio mnoga priznanja i nagrade, ali izdvaja ono od Ministarstva kulture za umetnički rad i zahvalnicu Muzičkog festivala Carevčevih dana za 17 poklonjenih violina pobednicima tog festivala.

Danas njegovu kuću posećuju brojni turisti iz čitavog sveta, a on ih ostavi bez daha svojim uzbudljivim pričama o nastanku violine, načinu biranja drveta od kog će ona nastati, dopunjujući priču različitim anegdotama o velikim umetnicima i virtuozima violine sa kojima je poznanik i prijatelj. A za drvo iz naše zemlje kaže da je najbolje je za violinu.

I ovo nije kraj. Još mnogo Južnobanaćana, sigurni smo, naći će mesto na zvaničnoj internet prezentaciji predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Jer, Južnobanaći i jesu među najboljima iz Srbije.

Related posts

Požar u ataru

Nikoleta Dragaš

Svi maturanti seoskih škola imaju besplatan prevoz na „Ples maturanata“

Nikola Toadjer

Nove onlajn presude u Vršcu za kršenje samoizolacije

Nikola Miloševski

Ostavite komentar

Ovaj sajt koristi kolačiće da bi vam pružio bolje korisničko iskustvo. Za detalje pogledajte uslove korišćenja. Prihvatam Više informacija