29. oktobra 2020.
Radio televizija Pančevo
Društvo Srbija Vesti

Preminuo Goran Paskaljević

Srpski reditelj i scenarista Goran Paskaljević preminuo je danas u Parizu u 74. godini.

Goran Paskaljević je srpski filmski reditelj. Diplomirao je filmsku režiju na Praškoj akademiji. Režirao je mnoge dokumentarne filmove i TV drame za TV Beograd, a prvi dugometražni igrani film — „Čuvar plaže u zimskom periodu“, snimio je 1976. Napravio je preko 30 dokumentarnih i 13 igranih filmova.

Već kao sedamnaestogodišnjak znao je da će film biti njegova sudbina. Diplomirao je režiju na čuvenoj filmskoj akademiji FAMU u Pragu.

Debitovao je sa „Čuvarom plaže u zimskom periodu“ i odmah se okitio Zlatnom arenom na Pulskom festivalu, te Posebnim priznanjem na Filmskom festivalu u Berlinu. Teško je pobrojati priznanja slavnog sineaste.

Nagrada kritičara za najbolji evropski film 1998. godine za „Bure baruta“, Nagrada kritičara u San Sebastijanu 1990. za „Vreme čuda“. Časopis „Varajeti“ svrstao ga je 2001. u pet najboljih reditelja godine.

Prvi je reditelj koji je 2002. u Minhenu dobio nagradu Bernard Viki – Most za humanizam u svojim delima. Odlikovan je francuskim Ordenom umetnosti i književnosti, koji mu je svečano uručen u Beogradu 2008.

Njegov osamnaesti film „Uprkos magli“ koji je snimao u Italiji, a čija će svetska premijera biti u Španiji govori o arapskom dečaku Muhamedu, koga želi da usvoji italijanska porodica i pritom nailazi na otpor okoline.

Kako sam kaže „pronašao je poseban ugao da napravi intimistički film na temu migranata i veruje da će to biti pravo osveženje“.

Uživa u braku sa Francuskinjom Kristinom, dok iz prethodnih brakova ima sinove Vladimira i Petra.

Detinjstvo u Nišu

– Rođen sam u Beogradu 1947, ali su se moji roditelji rano razveli, pa sam odrastao u Nišu kod babe i dede. Srećan sam što sam detinjstvo proveo sa njima. U Nišu je život zaista pulsirao, dok je u prestonici sve više bilo „u rukavicama“. Sa 16 godina dolazim u Beograd, jer se baba razbolela od žutice. Majka je još ranije insistirala da dođem u prestonicu, ali nisam želeo i sa 16 godina sam se teško rastao od Niša. Imao sam 17 godina kad sam u Jugoslovenskoj kinoteci pogledao ciklus italijanskog neorealizma. Naime, moj očuh je radio u kinoteci i ja sam od njega dobio zadatak da na ulazu cepam ulaznice i tako sam mogao da gledam filmove, ali i da dovodim svoje goste. Dvoje-troje drugara uvek sam mogao besplatno da uvedem.

– Sećam se da sam „Kradljivce bicikla“ gledao bar pet-šest puta zaredom i tada sam shvatio da je film umetnost koja je direktna i koja počinje da me interesuje više nego književnost. Moj otac je bio novinar i književnik i ja sam to želeo prvobitno da budem. On je bio urednik i direktor IP „Duga“, a to je bio prvi ilustrovani list u Jugoslaviji. Kasnije je pokrenuo „Filmski svet“, „Praktičnu ženu“… I po majci i po ocu imam po jednu sestru. Ova po ocu je nažalost umrla.

– Kad sam odlučio da budem filmski reditelj, svi u mojoj porodici, osim očuha Filipa Aćimovića, bili su protiv. Smatrali su da je to krajnje nesigurno, međutim, ja sam istrajao u svom naumu. Završio sam jednu od najboljih škola u Pragu, imao sam sreću da su me primili. Tada je studiranje u Čehoslovačkoj bilo jeftino – mi smo za njih bili Zapad, oni su tada zaista živeli iz gvozdene zavese. Danas je skoro nemoguće studirati na toj akademiji, jer je školarina izuzetno visoka. Mi smo u ono vreme bili povlašćeni, jer su nas oni tretirali kao bratsku socijalističku zemlju, pa nam nisu naplaćivali školarinu, ali je morao da se položi prijemni ispit, koji je bio veoma surov.

Uspeh se ne prašta

– Obično je bilo stotinak kandidata, a primali su deset. Pet njihovih i pet iz drugih zemalja. Bilo je studenata iz celog sveta: Švedske, Španije, Poljske, Amerike. Imao sam sreće da tamo naučim zanat, to je stvarno bila najbolja škola u Evropi. U Pragu su završili akademiju i Goran Marković, Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Srđan Karanović, posle nekoliko godina i Emir Kusturica. I naša akademija je bila dobra i radila po ugledu na prašku, ali sa mnogo manje sredstava.

Susret sa Kristinom

– To je naš mentalitet i tako se i dogodilo. Bio sam spreman na to. I da, tada su nagrade nosile i neke pare i sećam se da sam tadašnjoj supruzi, koja je u Beogradu bila sa sinom Vladimirom, srećan javio da sam dobio nagradu, ali i pare od kojih eto možemo na letovanje. Posle snimam „Poseban tretman“, „Varljivo leto 68“, „Tango argentino“, „Tuđa Amerika“. Krajem 1995. odlazim u Belgiju gde sam upoznao svoju sadašnju suprugu Francuskinju Kristinu. Ona je tada radila u Evropskoj komisiji u Briselu i to u komisiji koja je dodeljivala sredstva filmskim festivalima. Nakon godinu dana odlazimo u Francusku. Kad sam upoznao Kristinu, znao sam da je to žena mog života i bio sam u pravu.

Izvor: Pink.rs/Vesti online, Foto: Tanjug/NENAD MILOSEVIC

Related posts

Karantin za osobe koje ulaze u Crnu Goru iz Srbije

Nikola Miloševski

Netipična vrsta ribe u specijalnom rezervatu prirode „Kraljevac“

Jelena Obradović

NIS ove godine u zajednicu ulaže 114,5 miliona dinara

Jasmina Petkovic

Ostavite komentar

Ovaj sajt koristi kolačiće da bi vam pružio bolje korisničko iskustvo. Za detalje pogledajte uslove korišćenja. Prihvatam Više informacija